Grupa autora

Grupa autora

  • 1
  • (0)

    Mladi o prozi i poeziji Dragog Tasića

    400 rsd

    Наташа Марковић

    Хроника једног страдања

    На граници Истока и Запада, Балкан је подручје трвења, разлика и размеђа између култура, вера и обичаја. Као белег кроз деценије и векове на историјском пољу такође носи још свеже ране великих разарања и бесмислених ратова.

    Када се живи у таквом поднебљу, просто је неизбежно одупрети се одјецима историјских догађања која, попут понорнице, проналазећи пут кроз брдовито тло, постају делом крвотока човека и прожимају његово биће. Тај човек, који осећа дамаре прошлости у сопству, генетски је предодређен да мрзи неправду, да јаче но други осећа патњу ближњега, да се бори пркосом и поносом.

    Носећи у грудима снажан дуализам осећања бескраја и бесмисла постојања, утиснуте у души као писмо и главу са истог новчића, тај се човек, на уласку у ХХI век, нашао пред застрашујућом сликом ратних разарања. Тако располућен, главни лик романа „Под сенкама Јестоније” нас уводи у свакодневицу рата. Гаврило (Стеван – Сивац), пензионисани историчар, глава је породице, њен чврст ослонац. Његова жена Олга, улогом у животу Мајка, управо ту стабилност и разборитост очекује од свог супружника. Међутим, убрзо сазнајемо да Гаврило у својој личности крије и другачији психолошки ентитет. Његов унутрашњи глас, Стеван, или како га приповедач дефинише, „песничка лабилност”, је поетски бег из болног стања у реалност. Пратимо ли Гаврилов лик кроз роман, видимо да се, притиснути стварношћу, његови идеали стављају на пробу и мењају, па чак и руше кад су подвргнути испиту стварности. С почетка, главни јунак је непоколебљив у свом бесу и осећају неправде: он се категорички води мишљу да његова отаџбина не треба да поклекне под силом јачега. Пркос и виталност тог става се оглушују и на аргументе које му свакодневно упућују чланови породице и пријатељи. Из њега проговара Стеван, као дух предака, и позива светску правду да заустави насиље над народом који је већ измучен ратовима. Гаврило се бори да задржи присебност, али како време пролази, Стеванов утицај јача и замагљује трезвени поглед на збивања. Примарни осећај беса сада замењује осећај немоћи. Главни јунак сада стрепи над судбином своје деце и свог народа. Тако велики душевни немир и свепрожимајућа туга је морала ојачати унутрашњи глас, пробудити исконски бол таложен у генима генерацијама уназад. Из тог бола се рађа Стеван, који својом потребом да завапи и проговори одвлачи Гаврила међу списе у библиотеку. Скривени поета излази на светлост дана, да као рањена звер разбаца неартикулисане стихове у обимну епопеју о људском страдању. То дело у својим редовима носи сву грубост и неуглађеност лишену узвишеног песничког израза. У њу је преточена сирова реалност и још стварнији, незадрживи бол. Оно што утишава Стеванов глас је и чудноват став младих генерација, оличених у Надици и Вељку. Њихова младост тражи живот и напредак, шансу за срећу и успех. Њихове очи су упрте у будућност и наду. Притисак тог и таквог очекивања од живота који тек почиње савлађује Гаврилове стоичке ставове и претвара их у заблуде. Истрошени и изморени сликама страдања, ослепљени сценама трагичних медијских извештаја, Олга и Гаврило, на вест о рођењу унуке излазе из својих чаура и остављају Стевана да се суочи са својом нечистом савешћу, Сивцем.

    Раслојавање главног јунака на више унутрашњих идентитета је можда и најзначајнија симболичка слика. Стеван је Гаврилу био потребан као једини начин да каналише основни нагон ка трајању и стварању. Такође, тај ослобођени унутрашњи глас је и прибежиште, пут који се отворио како би се могло поднети сопствено постојање у ругобној стварности, у животу који је заустављен.

    Ипак, Стеван на крају остаје напуштен и тако наслућујемо да се Гаврило одрекао песника у себи. „Јестонијаˮ и Стеван се растају и од Сивца, настављајући своје имагинарно трајање ослобођени и помирени у епилогу. Сам приповедач закључује:„Ти си мој грех, а грех стоји као мрља на савести грешника. А савест се не може чистити.ˮ

    Стилски гледано, ово прозно дело – роман, можемо назвати и хроником, која према дефиницији означава „роман са историјском тематиком у којем је приповедање организовано у хронолошком редоследуˮ.

    Радња прати збивања у Бору и Јагодини током бомбардовања Југославије 1999. године. Сама структура романа је јасна и разумљива. Путем паралелизма који је доследно спроведен у целом делу, смењују се прозни текст и одломци из епопеје (која је поетска допуна штуром и оскудном приповедању). Сам начин вођења радње је невешт, са једног се догађаја брзо прелази на други. Дијалози су кратки, нецеловити, па читалац има осећај ускраћености при покушају да одгонетне дубље слојеве ликова и њихову психолошку структуру. То се нарочито односи на ликове Надице и Олге, које, као носиоци женског принципа, нису као ликови заокружене и целовите. Са друге стране, уочљиво је преопширно извештавање о светској политичкој сцени, којој се не види јасна сврха у тексту. Често наилазимо на те пасусе који коче радњу и скрећу пажњу са њеног тока. Сам паралелизам, као носилац структуре текста, другом својом половином се налази у одломцима епа, постављених између прозних целина. Иако је, идејно, таква конструкција легитимна, у самом роману ови поетски моменти нису испунили пуну функцију. Груб, сиров језик, немарно постављен стих, мутне песничке слике, њихова недокучивост и неразговетност збуњују читаоце. Наивна реторичност и њена нескривена патетика превазилазе патос којим се хтело да опева страдање појединца, народа и државе.

    Такође, поједине пишчеве унутартекстовне интервенције, као она на почетку романа при упознавању Гавриловог лика и његове слојевитости су сувишне. Исто тако, и пишчева објашњења о постојању стварног епа ван оквира имагинарног света дела такође руше структурне чиниоце романа. Ови су елементи градивно ткиво фикције и као такви треба да постоје у делу, независно од реалних вантекстовних околности, чак и када је у питању хроника.

    Читаоцу је јасно из којих је побуда и под којим околностима ово дело настало. Писац, као ни главни јунак, ни у једном трену разарања није помислио да напусти родно тло.

    Та идеја стиоцизма, песничког идеализма је и данас очита у тексту. Епилог романа је дат у стиховима, што наговештава да Стеван, иако одсутан из Гавриловог живота, наставља да траје мимо њега. Може се закључити да нас писац наводи на мисао да су идеали неуништиви, баш као и поезија, као и све што је настало и родило се из великих осећања која превазилазе човекову моћ поимања. Стварање, као једини бег из сивила дана, у овом је делу постало чинилац опстанка, и тако надрасло сва рушења и обесмишљавања људског трајања.