Presing

Drljača

Tetka je debela, kod nje je prljavo, krevete niko ne namešta, prljav veš leži u gomilama, kuća se nikada ne provetrava. Toliko je mnogo slučajnosti, toliko je nezavršenih poslova i nezašniranih krajeva, usred pranja sudova ona sedne za trpezarijski sto u dnevnoj sobi i sređuje frizuru, sedi sa šnalom za kosu u jednoj ruci dok se sređuje drugom, a ipak ni to ne uspeva da dovrši.

Upalila je gasnu ringlu, tiganj je vreo, ona prži slaninu, razbije dva jajeta, uprkos svemu to je u stanju, zna da hrana treba da se iznese na sto kada muškarci dođu, ali i dalje nije završila pranje sudova, sedi u dnevnoj sobi, kači i poslednju šnalu za kosu i vraća se slanini, zagorelim jajima. Isključuje gas, baca nekoliko kriški hleba na sto, jetrenu paštetu, margarin, kutiju keksa, ona to gotovo sipa iz rukava, sada je i naprala toliko sudova da ima i čistih šolja i noževa i tanjira, ona reže još tačno dve dodatne komadine hleba i u istom tom pokretu lomi okrajak, trpa jednu polovinu usta, a drugu baca psu.

Muškarci ulaze, naradili su se, imaju onaj sjaj rabotnika u očima, razdrljenih košulja i velikih šaka, sedaju za sto i počnu da mažu margarin na hleb ali ona ne seda s njima, nikada, ona nema mira, pokupi samo dve mrtve muve iz toplog mleka u smočnici, nalije iz kofe u bokal, s debelim slojem žućkastog kajmaka, jedna utopljena muva pliva, stane zadnjicom priljubljenom uz šporet i jede keks, sipa vrelu vodu u lonac za čaj. Ona razgovara s muškarcima, pita za ovo ili ono, ali nikada se ne zadržava na temi, nju odgovor ne zanima, nikada se ne upušta u priču o onome o čemu oni razgovaraju, o tome kako se sve odvija u uobičajenim rutinama ili po nekom već zacrtanom planu.

Razgovara se o repi, raznim vrstama čičaka, ledenoj travi, zdravcu, o senu, treba li ga okrenuti, da li je dovoljno ležalo, mogu li računati da će ga sutra uneti ili tokom večeri, ima li šanse za oluju, štaviše za pljusak, koliko će tovara ostati. Ali ona se time uopšte ne bavi, time da im se mogu isprečiti sve moguće teškoće, da mogu iskrsnuti raznorazni problemi, ona ne vidi drugo do da je lep taj tamo tovar, sva ta roba, sama količina, da će je biti do krova, ona se vazda nalazi negde drugde, izvan konteksta, onog čisto praktičnog, kako će se to sve uneti u ambare i silose, ona ič ne ulazi u taj posao i te napore koji se ulažu da bi se do roda došlo.

Ona se uvek nalazi u istoj rasejanosti, u mirisu sena, tom vazduhu vrelom od sunca, gotovo kao od pekarske peći, u mirisu rose i kravlje balege, u vazduhu prepodneva, u mirisu pokreta, efikasnosti, ali ne svoje efikasnosti, već muškaraca, njihovog znoja, smrdljivih nogu, čekinjave brade i duvana. Ona ih pogladi po obrazu, i muža i devera i štalskog momka, razdvoji jaja na oko jedno od drugog, istrese svako ponaosob iz tiganja na njihove tanjire i odvrne radio da čuje vesti, da čuje glas Olea Emila Risejera. Ali njoj ne znači to šta on priča, već glas, taj dobro znani glas koji ispunjava kuhinju, ispunjava nju, i koji je jednako stvaran i živ kao ti muškarci, kao da joj je Ole Emil Risejer blizak prijatelj, rod rođeni, štaviše najbliži rod, kao i svi koji ulaze u taj krug, njen krug.

Ona maže jetrenu paštetu na hleb za kera, jednim uvetom sluša muža, pa devera, sluša o drljači, koju su već pre kafe okačili na dizalicu na traktoru i vratili se senu, na trenutak, dok se stoka hrani, sedi u ogradi kod teladi, a muškarci su opet isparili, nema ih u kuhinji. Ali ona ih prati, izađe na stepenište, odjednom ne može bez njih, već čezne za njima, ne smeju da idu, nedostaju joj, ona slèdi devera sve do traktora, sve dok ne zauzme mesto i startuje motor.

Njoj se čini da je sve to tako lepo, miris benzina, blok motora i vruće ulje i izduvni gasovi, ne može toga da se nagleda i namiriše, treba da ubije vreme, sve to vreme, dok se oni ne vrate, dok ponovo ne bude morala da postavi sto za njih, opere posuđe i pripremi hranu, dok opet ne bude nameštala krevete. To je čitav jedan beskraj vremena u koji je bačena, od čega je hvata strah, na trenutak, tako da joj šake utrnu, izgubi osećaj u njima.

Ali njoj ne uspeva, nema snage da ode s njima na polje, napolje s muškarcima, gde njeno telo samo smeta. Ona ne može da se znoji, ne može ništa da podigne, ne može da se natera na to, ne može da bude nigde drugde osim u kući ili u bašti ili u Šumici, ne može da bude u nekom drugom svetu osim u ovom svetu koji sama definiše, u širenju lepog raspoloženja, u toj priči čiji smo deo sve vreme dok sedimo s njom za stolom, posežući rukama da uzmemo mleko.

Ona uhvati poslednji nagoveštaj drljače preko ograde, zujeći zvuk zubaca, svega dobrog što drljača sadrži, oguljenu žutu farbu, snažan zamah u vazduhu dok visi na dizalici i toliko je puna sebe kao drljača, jedno dovršenje misli, svake predstave o tome šta jedna drljača može biti, i tako, s potvrdom onog dobrog, ona može da nastavi dalje.

Jer ničeg nema a da nije dobro, za to se neko pobrinuo, jer takvo je stvaranje, upravo kao dovršenje misli, svake predstave o stvari. Drljača jeste takva, i krošnja zlatne kiše je takva, a sada i senka ispod nje, i baštenska stolica u koju Tetka sedne i gde na trenutak misli da čuje đeram, spusti pogled na mrave, koji su tako užurbani. Sedi ona tu s novinama, fale joj naočare „za blizu“, guli krompire i već ide do sanduka u ledari da donese kolbase ili mleveno meso za faširane šnicle.