Jasna Lazić Simić
- 1
-
(0)Od : Jasna Lazić Simić
Dnevnik jedne mame
720 rsdДан 63. (субота, 30. новембар 2019)
Колико сам бринула за тај данашњи одлазак у нови тренинг центар, превише удаљен од стана, толико је Невена била срећна кад се све завршило. Претходно јој је четворо задужених за одржавање зграда долазило у стан да провери зидове и има ли влаге. Не говоре енглески, нешто су написали, Невена је потписала (и поново се сликала, као са таксистом). До посла је путовала више од сат времена, изашла код неког тржног центра, одмах су је позвали из школе, она објаснила где је, сликала место, били су јој одлична навигација, прошла је лавиринтом између зграда, пронашла праву и лифтом стигла до просторије коју је тражила. За ова два месеца колико је у Кини, много је километара по граду прешла таксијем, скутером, аутобусом, пешке, толико је улица и блокова зграда, тржних центара налик једни другима да је још увек једино сигурна да ће кад стигне у „свој“ делић града препознати „свој“ солитер…
Школа у којој је данас радила не изгледа нимало бајковито и раскошно као „њен“ вртић али је зато презадовољна што све кинеске наставнице одлично говоре енглески, што имају план рада за којим Невена од првог дана доласка буквално вапи. Знала је шта треба да ради, чекале су је спремне картице и деца су била орна за учење. Пожелела је да ради са том мало старијом децом, подсетили су је на оне које је оставила у Србији. Деца доста знају и одлично сарађују. Одржала је часове, паузу провела у школи, да не би залутала и закаснила за следеће. Успешно је завршила све, частила се клопом и таксијем се вратила кући. Сутра, иста авантура. Много јој значи ово искуство, тренинг центре је имала у понудама за посао али је одабрала Монтесори који је био изазов и нешто ново што је хтела да научи. Допао јој се тренинг центар, можда ће јој неки нови посао у другом граду бити баш у неком таквом центру.
Осећам да почиње да јој недостаје комуникација, знала је колико јој треба одмор, али полако сада види како је другачији осећај кад људи са којима радиш могу с тобом нормално да комуницирају, кажу шта и како треба а и ти њима даш инструкције што се енглеског језика тиче. Менаџерка Суки и Монтесори наставница Никол говоре енглески, али са особљем разговарају на кинеском, тако да се Невена не осећа најбоље кад не може да разуме о чему говоре, нити да се укључи у разговор. Сарадња са младим васпитачицама не може бити најбоља управо због тога. Тек јој је данас јасно колико би јој једноставније било у вртићу да постоји таква комуникација и добро урађени планови рада.
Насупрот толикој раскоши коју имају, простора и опремљености као у бајци, стоји неорганизованост и неспремност за стране наставнике, односно координација. Дефинитивно, Монтесори асистенткиње би морале да знају енглески језик бар за основну конверзацију.
Не знам да ли бих волела да остане у том вртићу или да оде у неки други град где има више наших људи или странаца. Овде, осим колега на послу, Суки и њене ћерке нема других контаката. Не мислим да је обавезан ноћни живот и забава, али ми је жао да целу годину сведе на децу у вртићу и пет особа са којима разговара. Знам да ће бити прослава, излета и промоција, али то све ипак спада у категорију – посао.
