Presing

Ono što se svakodnevno događa među nama

Rečenice nas guraju.
Rečenice mudre kao životinjice.
Pokazujući nam prstom,
ostavljajući nas gole.
Rečenice koje gube visinu,
rečenice koje nas gaze.
Infiltriraju se maskirane,
rečenice koje žive od pozajmica.
Napadaju nas sa leđa,
prodaju nas kao trgovci.
Tapšu nas po ramenima,
pa nestanu kada se okrenemo.
Obilaze nas sa strane.
Udaraju.
Izvode trikove.
Započinju diplomatske karijere.
Beže nam kao vozovi.
Šakom i kapom.
Neprestano kopaju rovove, a onda,
nestaju.
Pokrivaju nas.
Postaju ćebe i topli čaj.
Praveći se da ništa ne znaju,
praveći se blesave.

Dok se mi malo-pomalo požurujemo svakom rečenicom.

Pesma o morskom trgovcu

Moj otac je otišao na posao
i vratio se nakon trideset godina.
Vesla na njegovom satu
otplovila su u suprotnom smeru.

Koliko minuta bi trajalo
destilovanje trgovačkog broda,
kap po kap?
Kako odbrojati kišu?
U koje vreme zvone talasi?

U strahu da će zakasniti,
na sva mesta on dolazi juče.
Vrhovi njegove srebrnaste kose
golicaju ga tek sutradan.

Zbog bojazni da će pozvoniti
na zvonce u zao čas,
oko njegovog zgloba visi
loto bubanj.

Stomak mog oca ne vari dobro vreme.
Jednog dana je otišao na plovidbu,
trideset godina je proveo u povratku.

Ledeni breg

Kako ponovo da gledam,
čak i kad protrljam oči
ponekad iz njih izlaze tvoje.

Vilica horizonta puni se kao čaša.
Rasti je značilo ići za tobom
i kasnije doći po sebe.

Tamna riba posećivala je našu kuću,
mi je nikada nismo videli.
Ti si je kuvao i jeo noću,
sledećeg dana su ostajali samo otpaci.
Sedefne harfe sa kojih smo čupali note.

Naučio si me napamet
ako se izbacim iz sebe,
tvoja kuća je uvek otvorena.

Tvoje usne mi se ne vide jer ih šminkam.
Ponekad ih ocrtam neobičnim bojama
da se sa njih ne mogu čuti iste stvari.
Sedam oktava, permafrost.
Ti si ja u gustoj tišini podzemlja.

Baterijska lampa koja ka meni
osvetljava sve dolaske i odlaske.
I zato, kako osloniti stopala
ako se nevidljivo istopi?
Kako od konca koji kidam
da ispletem neku novu priču?

Sedam oktava, permafrost, mama.

Moj dah je povezan sa tobom
kao što su ovaj glas i jezik.

Kuća mojih roditelja

Neću braniti kuću mojih roditelja.
Ni od vukova, ni od suše, ni od zelenaša.
Rođena sam na proširenju gradskog potoka,
pa ta kuća i nije bila njihova,
sledila joj je prodaja.
Nikada nisam imala stoku, ni vrtove ni borove šume,
sva zemlja koju imam živi u plastičnoj saksiji.
Moraću da plaćam kirije, pozajmice i dažbine,
ali neću braniti kuću mojih roditelja.
Oscilovaće na milost i nemilost špekulantima,
Brojaće devet studenata
tamo gde nas je nekada bilo pet.
Skinuću sa sebe sidro koje nosi težinu
ideje o klanu, krvne omče i moć pripadanja,
i neću braniti kuću mojih roditelja,
pratiću njihove korake gde god budu plaćali kirije.
Ako postoji neka veza između
materice i porodice, trebalo bi je
razbiti o taj zid od cementa.
Razviće se poslovi nakon mog odlaska,
oduzeće nam kredit,
razbaštiniće nas od vazduha,
ali naša sećanja će ploviti ovim stranicama.
Neće se izgubiti veliki deo onoga
što je činilo nas, ali neću braniti kuću
u kojoj smo se rodili, istu onu čiji temelj
danas potcenjuje jedan parking
za evro i sedamdeset pet centi na sat.

Neću doživeti

Neću doživeti da te držim za ruku
niti ćeš se ti držati za moju.
Neću ti razmaknuti zavese
nedeljom u podne.
Neće me trgnuti iz kreveta
nijedan hitni slučaj sa tvojim likom.
Nećeš stići da mi izboraš lice,
nikada nećeš zaustaviti moje putovanje.
Neću ti kupiti vrapca.
Niti će biti tvoji ovi zidovi
koje sam skupo platila.
Nikada neću saznati ko si.
Kako bi bilo voleti te.
Neću doći do spoznaje
da li bi bilo onako
kako su govorili da će biti.
Neću pogoditi šta,
ni kako, ni koliko, nikada.
Nećeš mi usisati vreme.
Niko me neće tražiti u tebi.
Neću biti niko drugi osim mene,
zauvek.
Neću te gledati kako radiš
ono što tako pokorno voliš.
Neću upoznati tvoju decu
okupanu suncem
nekad u avgustu.
Nećeš mi se pridržavati za vrat.
Nećeš mi ugasiti svetlo.