Presing

DEO I

Mamine rukavice su bile kožne, osećala sam ih kao njenu kožu. Bile su meke, s malim naborima. Pokušala sam da zamislim da su bile blede, s noktima i venama. Imala sam sedam godina, bilo je pre podne, mama je spavala. Uzela sam jednu rukavicu u ruku, izašla na sivi vazduh, duvalo je, ali rukavica je bila topla u mojoj ruci. Ako bih se skoncentrisala, činilo mi se da sam mogla da osetim njen puls kako udara kroz kožu. Otišli smo u prodavnicu, kroz radove na putu, izduvne gasove i maglu, kupila sam slatku zemičku na kiosku, pojela je na vlažnom vazduhu dok sam držala rukavicu drugom rukom. Za lice mi se zalepio šećer u prahu koji sam obrisala rukavicom. Bila je subota, i mama i ja smo hodale zajedno kroz maglu.

Mama je obožavala jednu ženu koja je više vrištala nego što je pevala, koja imala glas poput šmirgle, koji je grebao i strugao moje srce. Kortni Lav je bila moja uspavanka. Pozirala je na slikama s ranicama na ustima i maskarom koja je ličila na paukove noge, oblačila se u premale, ružičaste haljine, ponekad su joj sise ispadale, ponekad s čipkanom kragnom do guše, kao na haljinici za lutke, imala je raskuštranu kosu, crveni ruž za usne i zakrvavljene, pijane oke. Kada bi majka uveče izašla, odevala se kao ona, u kratke, roze „Kinderwhore“ haljine, obuvala je cipele s visokom petom i kaišićima oko gležnjeva, izvlačila je debeo ajlajner. Ličila je na mačku koja ponosno nosi mrtvog miša u čeljustima. Išla sam po sobi i blenula u plafon. Izvadila sam noćnik, koji je ležao u fioci stočića pored mog kreveta i koji je imao katanac, kao da bi mamu uopšte interesovalo da njuška po mojim stvarima. U Noćniku sam zapisala: „Bila jedna devojčica koja je imala dva neprijatelja koji su se zvali Strava i Tuga, i ona ih je stavila u kutiju pod krevetom i nikada više nije htela da pomisli na njih. Ali noću su Strava i Tuga toliko grebali u svojoj kutiji da se krevet drmusao i devojčica nije mogla da spava, a kada bi i zaspala, krevet bi je tako drmusajući odveo pravo u košmar“. Pošto sam to napisala, legla sam da spavam, i plafon se tresao, i krevet se tresao, a ja sam ležala sasvim mirno, otvorenih očiju. Na kraju sam zaspala. Čovek uvek zaspi na kraju, ali do kraja ume da potraje.

Sećam se kada sam prvi put pokušala da isključim srce, sedela sam kod prozora i čekala mamu da se vrati kući. Nisam želela da trepćem, jer tada bih mogla trepkanjem da je oteram, to mi je odjednom palo na pamet. Stambene zgrade i ljudi su se zamaglili, a obrisi svega su plovili poput akvarela; da sam bila slabija, iskoristila bih to kao izgovor da zaplačem. Na kraju sam ipak zatreptala, i pomislila kako sam time sve upropastila. Ostala sam tako da sedim i blenem u veče koje je postajalo sve mračnije, i u automobile kojih je bilo sve manje; na kraju su se gotovo sva svetla u susednoj zgradi ugasila. A onda je neko uhvatio kvaku na vratima, i čula sam lupkanje visokih peta u hodniku.

– Još si budna ovako kasno? – rekla je mama.

– Ja sam noćna straža – rekla sam.

Ona se nasmešila. Pustila me je da spavam u njenom krevetu, ali ja sam samo ležala bez sna i zurila u plafon, kao da sam i dalje nešto očekivala.

Sviđao mi se miris tek položenog asfalta. Da hodam bosonoga po tlu toplom od sunca i pokušavam da izbegnem srču od stakla, šljunak, opuške cigareta. Zgrade na Vajtvetu spavale su kao i uvek, pijane od nečega, dok sam ja bila neka vrsta sna koji je pokušavao da pobegne. Obično bih sretala jedno mače. Ono se vuklo tik uz zidove. Malecko, crno i lako poput senke. Mamila sam ga. Dođi, dođi. Došlo mi je. Uspijalo mi se uz noge. Mazilo. Prelo je. Uši su mu bile meke i krute istovremeno u isti mah, češkala sam ga iza uvceta. Nismo smeli da držimo mačke u zgradama, a osim toga, bila bi mi gnjavaža da hranim jedna gladna usta, ali sam na neki način mislila da već i ovako imam mačkicu. Posedovala sam je pola sata jedne letnje večeri kada sam je podigla i dala joj da se odmori na mojim grudima, osetivši te meke šapice na srcu.

Jednog jutra kod kuće bila sam sigurna da ne postojim. Ili da mama nije postojala. Jedna od nas dve mora da nije postojala. Ona ja izašla iz spavaće sobe i otišla u kupatilo, pa iz kupatila u spavaću sobu, pravo pored mene. I sve tako ispočetka. Zabola sam nokte u dlan, bila sam tamo, osetila sam, bre. Ona je ponovo izašla iz spavaće sobe, kosa i telo i lice su izgledali kao da će joj otpasti. Stala sam ispred nje. Ona je napravila korak u stranu, ali bila sam brža od nje, bez obzira u kom je pravcu išla, uvek sam stajala tamo. Čekala sam da me zamoli da je pustim da prođe, ali ona nije ništa rekla, samo je zurila u vrata od kupatila.

– Prestani, Šarlote – rekla je.

Ostala sam gde sam i bila, pokušavajući da joj uhvatim pogled, ona je načinila korak ustranu. I onda je prošla pored mene i ušla u kupatilo.

„Eskada“. Flašica parfema je stajala u kupatilu i bila žuta sa cvećem na etiketi. Mirisala je slatkasto, mirisala je na sunce, mirisala je na mamu kada uključi prskalicu za travu u zadnjem dvorištu i gleda me kako trčim kroz mlazeve na balkonu. Mirisala je tako srećno, danas je mirisala na podne, mirisala je gotovo pa kao nov otac. Skembala sam flašicu u sobu ispod džempera i isprskala miris po jastuku. Spavala sam dok pored mene kao da je ležala vesela majka, milujući me po kosi i govoreći mi da treba da idemo na letovanje. Drugi u razredu su putovali čak u Majorku i u Grčku i u Španiju. Kada je mama imala veoma uspešan dan, govorila bi da ćemo i mi tako na neko letovanje. Kada budemo imale malo više para. Kada bude našla novog dečka. Zaspala sam na miris „Eskade“, kao obraz uz obraz s mamom.