Presing

ЈАДРАНУ

Заборавио си бијесне и грозне гусаре.
И галије од Неретве, црне и крваве.
И песме и мачеве наше дуге и тмуре
и јадра и весеља урличућа кроз буре.

Заборавио си њине тешке, мрачне главе.
Хај, погледај и сад, шкоља кад се зажаре
и тресну о нас грмљавине твоји таласа.

Чуј, како се ори песма наша тврда гласа,
не клекла никад несретна ал бијесно весела
са крваве обале једнога народа цијела:

Да није најлепше љубав,
већ за грумен сунца убијати и рано умирати.

СЕРЕНАТА

Чуј, плаче месец млад и жут.
Слушај ме драга последњи пут.

Умрећу, па кад се зажелиш мене,
не вичи име моје у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог жутог.

Певаће Ти: да сам ја љубио јесен,
а не твоје страсти, ни чланке твоје голе,
но стисак грања руменог увенулог.

А кад Те ноћу срце заболи:
загрли и љуби грану што вене.
Ах, нико нема части ни страсти,
ни пламена доста да мене воли:

Но само јабланови вити
и борови пусти поносити.
Но само јабланови вити
и борови пусти поносити.

[Поткамиен, у Галицији, 1915.]

ПРИЧА

Сећам се само да је била
невина и танка,
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирисо багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.

[1919]

ПРВА ЈЕЗА

Деси се: да се зачудим,
кад ме изненада растуже:
кишица плаха,
ил једна смеђа дечија глава
у коју се загледам дуже.

Деси се да се пробудим,
од ноћна близа неба плава,
и ставим руку на срце
што куца јако.

И да се тад у мислима занесем,
и осетим полако полако:
да је младост прошла,
па се стресем.

НОВЕ СЕНКЕ

Моје су руке нове сенке,
побледеле су мирне,
ко уморна свирала после теревенке
кад их месечина дирне.

Оне све сенче драго и њежно,
и љубе све што се губи,
у небо мутно, бескрајно снежно,
у снег што сарањива, кад љуби.

Сенка је њина као паучина танка,
што дрхти немоћно, меко.
Ја сам на свету свему успаванка,
а мир је мој далеко.

Моје су ране болне и нове,
а мисли сузне, неопрезне.
Блажени који по мору плове,
и остају да чезне.

Мисли се моје ничег не клоне.
Без суморне наде и спаса
пусте радосно у видик тоне
у зрак што их таласа.

У бол и грех и крвопролића.
Са тугом новом и безданом
у сласт витлају жељом необузданом,
ко свело лишће, сва бића.