Presing

Stan porodice Ivanović

U ovoj priči nema početaka. Postoje samo dva kraja.

U staro doba kraj godine beše početkom proleća. Tako se nekako zalomilo i u kući Ivanovića. Tog kasnog zimskog jutra, dok se kroz prozor nazirao sjaj novog godišnjeg doba, jedan sed starac, koga su svi znali po imenu Ž.Ž. Ivanović, ni slutio nije da će mu sva prividna slatkoća sunčanog dana doneti, mesto početka godine, njen kraj.

Godina je 2003, kraj marta. Vreme tranzicije. U malenom stanu, skromno udešenom, u zgradi nalik na tetrapak, živi porodica čije se postojanje gotovo ni u čemu nije nametalo svetu. Starac i starica, povučeni svojim navikama, pod staklenim zvonom, upražnjavaju svoje rutine svakodnevno, sve više sličeći na mrtvu prirodu, kojoj se jasno ne može odrediti vreme nastanka, niti iščeznuća.

Tranzicija – ta reč je u njihovoj kući bila prećutno zabranjena. Ne toliko zbog toga što je starac bio prekaljeni komunista, vrlo kritičan prema napretku izvan partije, već im se ona, kao neko nametnuto sveto mesto, činila isuviše modrom, da bi se poverovalo u snagu njene moći samoostvarenja. „Ne može se preko noći promeniti sve. Mi smo decenijama gradili zemlju, da bismo je sada za dan srušili. E, pa tako ne ide“, ponavljao je Ž.Ž. Ivanović često, kada bi u novinama pročitao nešto nalik na „…tranzicija menja svet.“

On je bio čovek starog kova – mešavina čelika i betona, rđa dobrih vremena, mrlja na okosnici vekova. Pedeset godina živeo je poput crkvenog zvona, budeći se svakog jutra u isto vreme, ponavljajući iste stvari. Polako je išao, iz dana u dan, sve bliže ka neprepoznavanju granica života i smrti, mehanizmom koji je znao samo jedan smer.

Tako se toga jutra, uredno ponavljajući svoju rutinu, spram koje se jedino moglo reći da je on čovek koji postoji, naime, čovek od krvi i mesa, pronašao na mestu koje nije odmah mogao da razume. Po staroj navici, tek posle prve kafe, mogao je da rezonuje.

Ono što ga je dočekalo u trpezariji tog jutra, u toj uskoj i nekako okruglastoj prostoriji, koja je iz nekog razloga podsećala na sanduk, u potpunosti je prekrilo šansu da će toga dana njegovim telom zagospodariti misao. Na stolu nije bilo kafe. Nije bilo ni stola, na svome mestu. Stolice su bile razbacane, luster je landarao nakrivljen. Po tepihu su se nazirali tragovi sagoretine. U istoj meri začuđujuće, nije bilo ni Kate, pa ni Paaža.

Zatečen u nedoumici, uzeo je da premešta stvari, s jednog na drugi kraj, nikako ne mogavši da se seti, na kome mestu su one stajale. Vrzmao se po prostoriji i nešto mrmljao, kao da je u potrazi za nečim što je nekuda zaturio, pa zaboravio. Tako je proveo neko vreme, ne znajući ni kuda će, ni šta će, kada se najednom pojavi njegova supruga Kata.

Bila je lepa i rumena, iako je od životnog truda prerano ostarila. Disala je teško, kao da je upravo protrčala kroz oblak dima. Očima iskolačenim i ustima razjapljenim, koje su vapile za vazduhom, pokušavala je da kaže nešto svome suprugu. On, penzionisani birokrata, nije znao gotovo ništa o cirkusu i pantomimama. Mahala je rukama, usne pućila, padala na pod četvoronoške. Ništa nije pomagalo. Tek kada dođe do vazduha, uspe da kaže nekoliko glavnih reči, od kojih su najbitnije ove:

– Pozvala sam miliciju… Nema nam Paaža… Izgleda… da je… nestao.

Dolazak policajca

Kata misli da je Paaž dobar pas.

On je bio njihov najodaniji prijatelj, lična zvezda skromnog mikrokosmosa. Imao je svega tri godine i tri meseca, kovrdžavu dlaku i veoma mokru njušku. Zbog svoje odanosti nazvali su ga Paž. A zbog lenjosti i tegljivosti u izgovoru, dopisaše mu i drugo „a“. Tako, usred uragana reči, iskrsne Paaž.

Kratka stajka vremena zadrža dvoje staraca u dubokom čekanju. Verni, kao što su uvek bili, nadaše se da će ovom nesporazumu naći rešenje već sledećeg trenutka, u kojem začuše zvono na vratima.

(DING-DONG)

Okretljiva starica pohita ka ulazu odmah, gde je, na njeno zaprepašćenje, susrete figura policajca u staroj uniformi. Zbog visine figure i dužine nosa, nije mu se moglo jasno videti lice. Ipak, jasno se moglo čuti kako kroz prljave zube cedi tečan i bistar, razgovorni sok.

– Je li ovo stan Ž.Ž. Ivanovića?

– Jeste, i… – poče Kata dužim odgovorom…

– Neka se spremi da pođe sa nama – …dok joj je visoki policajac sekao rečenicu.

– Ne želite da uđete? – odzvoni ona u mrku pojavu visoke figure.

U senci sopstvenog odraza, policajac klimne glavom odrično, i kao da htede da se spusti ka njoj, ali se udalji kada naiđe čelom na kameni nadvratnik.

– Bolje bi bilo da požurimo – reče dok je češkao gornji deo lica.

Utom se upali motorola, koja najpre odzvoni policijsku melodiju kraće vrste, zašušti, zakrči, pa odzvoni još jedanput.

– Žorže, čujemo li se? Pozorniče Žorž, javite se – vikao je glas iz plastične kutije.

Pozornik odvrati da čuje glas koji ga je dozivao, potom promrlja, kao da nešto krije od starice. Zatim se okrene ka njoj, te nastavi, grubo i odsečno:

– Ivanović, je li tu?

– Jeste, ali on…

– Šta?

– On je, znate, i dalje nespreman.

– Neka se spremi onda, brate! Nemamo ceo dan!

Kata je bila zbunjena ovim rečima mladog čoveka. Osećala je kako se u mrkom liku kotlovi puni agresije potparuju. Tiho je odšetala do sobe u kojoj je skrušeno sedeo izbezumljeni starac, gde mu prenese sve, od reči do reči.

Ž.Ž. Ivanović je bio već obučen u svoje jedino odelo, samo je trebao još cipele da nadene. Odabrao je najlepše koje je imao, od svinjske boks kože, sa nekoliko rupa za vazduh. „Ove najbolje dišu“, reče dok ih je obuvao, sve pokušavajući da dohvati lice policajca koji je stajao u istom položaju pred vratima. Te cipele je kupio pre trideset godina, po sindikalnoj ceni. Neodoljivo ga je zanimalo da li u policiji danas daju tako dobre popuste, na što mu Žorž odgovori potvrdno klimanjem glavom, ponavljajući udarac o kameni nadvratnik koji ga vrati na mesto.

Dok je starac zatezao revere i prašio rukave, ogledajući se u starom ogledalu, vreme je teklo sasvim tiho. Bio je smiren, elegantan, i pomalo rasejan, što je sasvim odgovaralo njegovoj prirodi. Zategnuvši i poslednje dugme, on bi spreman da krene. Tada ga Kata, nevesela zbog odlaska s mrkim policajcem, kome se i dalje lice nije moglo videti više nosa, opomenu da nije popio kafu i da to obavezno učini što pre. Bez jutarnjeg srka, starac je bio samo slika čoveka.

– Srećo, uzmite kafu sa aparata – dovikivala je za njima Kata, dok su se njihove siluete slivale u senku kamenog stepeništa.