Presing

Басна и Риђан

Чврсто сам стегао рукама око врата то троглаво створење, а ногама сам га обухватио испод пазуха не бих ли се одржао на његовим леђима. Није махало крилима, само их је држало скроз раширеним, лебдели смо. Његове три ружне главе се одједном претворише у једну лепу девојачку, са дугом плавом косом везаном у кике. И тело јој се преобрати.

– Што ме стежеш толико? Нисам ти ја Басна – прозбори гласом девојчице, који ме неком чудном чаролијом врати у рану младост.

Лето 1978. године, Коњички клуб „Чемерник“ у Сурдулици. Део летњег распуста провео сам заједно са Урошем код његовог ујака. По његовом наговору реших да научим да јашем. Тренер ми је дао Басну, мирну кобилу, била је ждребна. Њу су најчешће давали почетницима. Недељом је било у плану теренско јахање. Био сам смирен и сигуран у себе, већ десет дана сам редовно тренирао. Иза мене је Урош јахао Грома, црног пастува. Њему је ово друга сезона. Чуо сам када му је тренер напоменуо да никако не сме да ме претекне, али нисам разумео зашто. Лагано смо каскали, чврсто сам држао узде и нисам дозвољавао Басни да крене у галоп, а она то онако дебела није ни хтела. А онда је Урош избио испред мене и потерао Грома у галоп, ваљда му је досадило каскање. Басна се одједном пропела на задње ноге и јако цимнула главом, нисам успео да задржим дизгине, испали су ми из руку. Она је пружила врат и дала се у галоп за Громом. Урош се окренуо према мени и раширио лице у широки осмех, подбоо је Грома и додатно га ошинуо бичем. Дохватио сам дизгине и покушао да привучем главу кобиле и савијем врат како бих је зауставио, али није вредело, једноставно је била јача. Претило је да испаднем из седла. Извукао сам ноге из узенгија и преместио се испред седла, буквално сам јој лежао на врату. Стегао сам чврсто ноге око њеног тела, а рукама обухватио врат, прсте сам јој уплео у гриву. Галопирали смо прво преко неке ливаде а потом кроз шуму. Урош би се само повремено окретао, колико да види да ли сам још увек на кобили.

Окренули смо три круга. Када бисмо пројурили поред наших тренера они су истрчавали испред коња, махали рукама и покушавали да их зауставе. Није вредело.

Након трећег круга Басна се вероватно уморила и напокон стала. Осетила је мирис пастува, зато Гром никако није смео да да буде испред ње, јер је вероватно он отац њеног ждребета.

Тренер је пришао Грому и Урошу, замахнувши јако песницом. Помислио сам да ће одаламити Уроша, међутим, ударац је завршио на Громовој глави. Коњ се затетурао и клекнуо на предње ноге. Тренер га повуче јако за узде, подиже на ноге и узјаха.

– Овако треба и с људи – обрати се свима – кад неће слушају. Удри и одма’ ујаши, да знајев ко је газда!

Побȏ га је ногама и потерао у галоп. Добро га је изморио, кад су се вратили коњ је био обливен белом пеном.

Откуд ова, или ово, зна за Басну, прође ми кроз главу.

– Знам ја и за оног јадног риђана у Дубову што га убисте на правди Бога – прочита ми мисао. – И никада се не загледај у мртво око. Стиже те на оном авиону у Врелу, али детелина те сачува. Шоле је некако знао за око, зато ти је и дао. Али је њега узело.

Из Зубиног потока преко Мокре Горе прелетели смо до Дубраве и Истока. Лебдели смо изнад равне Метохије. Ено Црвеног крша и мог Врела. Све куће су нове офарбане у бело, црепови се црвене, воћњаци процветали, ливаде озелениле. Али зашто је пусто, не видим никога, чак ни стоку, све је празно. Уместо цркве Светог Николе угледах високи минарет, као ракета се уздиже право према нама, имам утисак да се окреће и прати куда летимо. Хоће ли да пуцају? Створење испод мене је сада био прелепи крилати риђан, нагло направи широки лук и окрете према Пећи, као када авион хоће да избегне непријатељску ватру. Прођосмо Бањицу и он поче нагло да се спушта. То је Дубово, препознах ливаду иза Сеоског дома где је била наша ратна болница. Опет је ту нека војска. Смрачило се. На пањевима поред шупе седела је група војника, пушили су и гласно причали. Па то је Шоле, али нема мене, то није оно вече када сам помагао лекарима. Шта хоће овај риђан, зашто ме је довео овамо?

Док смо кружили риђан опет постаде оно биће са три главе. Накезише се, а она десна проговори:

– Нађе ли шта испод кревета, Колонело? – протресе се и нагло окрену на леђа. Нисам успео да се задржим, падао сам право на оне војнике.