Nenad Momčilović

Nenad Momčilović

  • 4
  • Korice: Nenad Momčilović – Gruzijski: jezik jedinstvene kulture
    (0)

    Грузијски: језик јединствене културе

    Увод

    Грузијски (ქართული ენა, картули ена) је јединствен језик са древном традицијом, богатом културом и специфичним писмом које се користи искључиво за грузијски и неколико сродних језика. Овај приручник је осмишљен као практичан водич за све који желе да савладају основне фразе и изразе потребне за свакодневну комуникацију у Грузији – било да путујете, студирате, радите или једноставно желите да се повежете са људима и културом ове фасцинантне земље.

    Грузијски није једноставан језик за савладавање – не припада ниједној широко познатој језичкој групи, одликује се богатом морфологијом и специфичном фонетиком, као и бројним изразима који немају директне еквиваленте у другим језицима. Ипак, добра вест је да су Грузини изузетно срдачни и да ће радо помоћи свакоме ко покуша да проговори њихов језик – чак и ако зна само неколико речи.

    Овај приручник је направљен управо са тим циљем: да вам омогући лак, јасан и брз приступ најважнијим изразима који ће вам олакшати сналажење у свакодневним ситуацијама – у продавници, ресторану, превозу или у разговору са локалним становништвом.

    Поред самих фраза, наићи ћете и на кратке напомене о изговору, култури и употреби језика, како бисте не само разумели речи, већ и начин на који се оне користе у стварном животу.

    Без обзира на то да ли тек почињете или већ имате одређено предзнање – овај приручник ће вам помоћи да се осећате сигурније и природније док комуницирате на грузијском језику.

    წარმატებები (ц’армат’ебеби)! – Срећно!

    900 rsd
  • (0)

    Putnici kroz nestvarno

    Било је нешто мало после један после поноћи док сам возио уз кривудави пут ка Власинском језеру. Небо је било потпуно без звезда, као да је црна тканина прекривала све изнад мене. Мој стари, вечито неисправни пежо 407 дрхтао је као болесник, на ивици да се прегреје. Знао сам тај звук мотора, суво куцање, једва прикривени хук вентилатора, и сваког часа очекивао да казаљка температуре скочи у црвено.

    Кратка светла већ месецима нису радила. Зато сам возио искључиво под дугим, не марећи што би то негде другде привукло полицију. Али овде, у овим пустим планинским пределима, патрола је била ретка као и сама светлост.

    Ауто се већ неко време понашао све горе и горе. Због честих путовања поправка код мајстора, кога обично чекам месецима није била опција. Претпоследњи пут кад сам пролазио овим путем морао сам да станем једном у близини хидроцентрале Власина да се не би прегрејао. Сада сам морао два пута. Овим темпом идући пут нећу моћи уопште да идем за Ћустендил овим путем. Јежио сам се од помисли да ћу морати да идем за Куманово, затим за Криву Паланку, па одатле за Ћустендил, потпуно равним, али неупоредиво дужим путем, са два гранична прелаза. По равном путу Пежо је ишао нормално.

    Иако сам се уз ово брдо пењао ко зна који пут, сваки пут сам подједнако помислио да оно уопште нема крај и да ћу се пењати у бесконачност, док се казаљка која показује температуру воде опасно пењала ка сто степени. Пут је водио из кривине у кривину до бесвести док се Пежо једва вукао уз њега. Али, као и сваки претходни пут, проклети успон је имао крај. Тај крај дошао је са првом кућом у селу Власинска Округлица. Прошао сам поред маркета у Округлици поред кога је умела да стоји патрола полиције, а које сада, срећом није било. Лево је пут водио поред језера ка неколико ресторана и прелепих вила на узвишењу са погледом на цело језеро. Ја сам продужио право. Искористио сам низбрдицу и одсуство полиције да прегрејани ауто возим на лер. Убрзо је достигао брзину од сто педесет километара на сат кроз насељено место. Али температура у хладњаку се спустила.

    Напустио сам Округлицу овом застрашујућом брзином и кренуо ка одвајању путева од којих један води ка граничном прелазу Стрезимировци и граду Пернику, у коме сам провео студентске дане. Други пут води у Босилеград и даље ка Ђустендилу, Дупници и јужној Бугарској. Од овог одвајања почињала је област коју су моји пријатељи отуда називали „Постојебина“. Обухватала је цео пут и сва насељена места уз њега, као и нека места која нису баш уз пут, попут села Топли Дол, Горње и Доње Тламино, Радловци и Голеш. Постојебина се завршавала у улици Петар Берон у Ћустендилу, познатој по увек доступним бесплатним паркинзима. Ова необична улица чини да се човек, одмах по уласку у Ћустендил нађе у центру града.

    У Ћустендилу сам први пут био пре неколико година када сам путовао преко Бугарске за Ставрос и био сам потпуно згрожен. Стигао сам тако око једанаест увече када није било живе дуже на улицама. Нигде није било ни путоказа. Имао сам утисак да сатима тражим излаз према Дупници. Лутајући тако по пустом граду улетео сам у двориште напуштене фабрике са једним или чак и више огромних црних димњака. Одмалена имам фобију од високих а уских објеката. Највише од топола, али и од таквих димњака. У том дворишту ме је ухватила таква паника да сам једва успео да изађем из круга фабрике. Занимљиво је било то да никада више нисам успео да пронађем ову фабрику, а пар пута сам покушавао.

    Размишљајући о необичној фабрици прошао сам одвајање и нашао се у Постојебини. Наишао је последњи успон, па је казаљка опет кренула навише, али то ме више није забрињавало. Овај је трајао пар стотина метара, и после њега је до Босилеграда била је низбрдица и равница. Почев од велике низбрдице која је ишла све до села Божица, првог насељеног места у Постојебини. На почетку низбрдице поново сам пустио ауто на лер и поново достигао озбиљну брзину. Секао сам кривине и возио супротном страном пута као Енглез. Иако је од скретања почела невероватно густа магла, кроз коју су се дуга светла једва пробијала, вероватноћа да у ово доба неко наиђе овим путем из супротног правца била је чисто теоретска. Овај крај је био невероватно слабо насељен. Захваљујући готово свакодневном путовању овим крајем пут сам знао јако добро.

    А онда, изненађење. На једној јако оштрој кривини испред које стоји знак црна тачка, отприлике на пола пута између одвајања и Божице стајао је човек. Висок, витак, сед, стар око педесетак година. Носио је одело и необичан сиви дуги капут који је изгледао као да је из осамнаестог века. Био је наслоњен на знак и гледао у мом правцу. Због густе магле сам га видео само пар метара пре него што бих ударио у њега.

    900 rsd
  • (0)

    Ogledala zamka Tananur

    У замку Тананур време није текло као другде. Минут је могао бити вечност, а нека вечерања тишина могла је потрајати вековима.

    Феликс Харт, четрдесетогодишњи чувар замка, одржавач, понекад и једини његов становник, није веровао у приче о духовима. Живео је у западном крилу, радио свој посао без много питања, и више се плашио рачуна за грејање него сенки у ходницима.

    Све до тог дана.

    Он је био и један од најновијих становника замка, обзиром на то да је у њему боравио тек нешто више од недељу дана. Никога од запослених још увек није ни познавао. Као адвокат коме је посао ишао јако лоше и већи део године му је у ствари био годишњи одмор, стално је био у потрази за додатним извором прихода. Покушавао је да се бави писањем, савлада вештачку интелигенцију, спортовима. А пре десетак дана му се појавила прилика да лето проведе чувајући и одржавајући Тананур и то уз своту коју није могао да одбије. Донео је са собом гомилу књига, лаптоп и у слободном времену, кога је иначе било јако пуно, покушавао да савлада основе вештачке интелигенције. Једног дана је одлучио да истражи подрумске просторије и тамнице замка. Идеју му је дао масивни старински кључ који је случајно пронашао у дневној соби… или бар оном што је сматрао дневном собом. Кључ је нашао потпуно случајно, није знао шта отвара, али је нешто у њему говорило да треба да крене.

    Испробавајући браву за бравом у замку у коме никог од послуге није било, Феликс је обишао готово цео замак. Једино што је било остало су подруми, тамнице и друга кула. У првој, нижој, у коју се улазило из ходника на другом спрату замка налазила се Феликсова спаваћа соба. Поглед одозго је био божанствен, због чега је и изабрао ово место за спаваћу собу. Малене степенице водиле су из собе на кров куле који је био раван и са кога је такође имао прелеп поглед, Друга кула, виша, налазила се у вишем делу дворишта Била је такође прислоњена на зид замка, с тим што није имала никакав видљив улаз. Ово је збуњивало Феликса

    „Како да одржавам нешто у шта не могу да уђем?“, запитао се једном приликом кружећи око куле.

    Међутим, проучавање ове куле оставио је за неко друго време. Сада је сишао у тамницу, и испробао кључ… који се савршено уклопио и откључао врата.

    Врата тамнице су шкрипала као да плачу. Била су дебела, гвоздена, са заковицама које је рђа јела као гладна звер. Тамница је била на крају спиралног степеништа, низ које је ходао само једном, из радозналости, али никада до краја. Сада је корачао с лампом у руци, дах му је пуштао облачиће у хладном ваздуху, а под ногама је пуцкетао камен.

    Када су врата попустила и отворила се уз тресак, срце му је на трен стало.

    Из мрака, два ока.

    Није био пацов. Ни животиња. Ни дух.

    Била је то девојчица.

    Седела је у ћошку, леђима на зид, скврчених ногу, косе упетљане у чворове. Лице јој је било бледо, као под танким слојем прашине. Носила је прљаву белу хаљиницу и гледала га без речи.

    „Хеј… ти си… стварна?“, изустио је, не верујући сопственим ушима.

    Није одговорила.

    Пришао је полако, устручавајући се као да би је дотицање могло уништити. Стао је на неколико корака.

    „Ко си ти, дете? Како си дошла овде доле?“

    „Овде сам… дуго.“ Глас јој је био тих, готово као шапат, као да није користила гласне жице годинама.

    „Јеси… заробљена?“

    Климнула је. Поглед јој није био испуњен страхом – више… мирноћом. Као да је прихватила све што јој је судбина доделила.

    „Хајде. Идемо. Вадим те одавде.“

    900 rsd
  • ʻŌlelo Hawaiʻi – Havajski jezik
    (0)

    ʻŌlelo Hawaiʻi – Havajski jezik

    2. HAVAJI

    Havaji su ostrvski arhipelag u severnom Pacifiku. Sastoje se od ukupno 137 ostrva od kojih su osam glavna – Havaji (Veliko ostrvo), Maui, Oahu, Molokai, Lanai, Kauai, Niihau i Kahoolave. Sva glavna ostrva osim ostrva Kahoolave, koje je tokom XX veka služilo kao poligon za bombardovanje od strane vojske SAD, naseljena su. Ostrvo Kahoolave je najmanje od glavnih havajskih ostrva i, zbog nedostatka pitke vode, oduvek je bilo slabo naseljeno. Maksimalan broj stanovnika je bio oko 90 u XIX veku. Posle više decenija korišćenja za testiranje oružja od strane oružanih snaga SAD, 1994. godine ostrvo je vraćeno državi Havaji. Danas nema stalnih stanovnika i može se koristiti isključivo u kulturne i religiozne svrhe.

    Ostrva su otkrili i prvi naselili Polinežani između 900. i 1300. godine. Pre pripajanja Sjedinjenim Američkim Državama Havaji su bili kraljevina koju je osnovao Kamehameha I kada je 1795. godine ujedinio ostrva i započeo vladavinu kraljevske loze Kamehameha. Ovaj period je trajao do 1863. godine kada je zbačen poslednji vladar iz dinastije Kamehameha. Danas, Havaji politički pripadaju Sjedinjenim Američkim državama, čija su najnovija i pedeseta članica, koja su postali 1959. godine, ukazom predsednika Dvajta Ajzenhauera, a nakon referenduma na kome se 93% populacije izjasnilo za pripajanje SAD-u. Geografski, Havaji ne pripadaju severnoj Americi, kao i ni jednom drugom kontinentu. Havaji su jedina američka savezna država koja se sastoji isključivo od ostrva. Glavni grad američke savezne države Havaji je Honolulu, koji se nalazi na ostrvu Oahu i ima oko milion stanovnika.

    3. AUSTRONEŽANSKI JEZICI

    Zbog velike geografske i jezičke udaljenosti o austronežanskim jezicima, čak i onima kojima govore stotine miliona ljudi širom sveta, na našim prostorima se malo zna. Zato smo odlučili da jedno poglavlje ove knjige posvetimo ovoj jezičkoj porodici.

    Austronežanski jezici su jedna od najvećih jezičkih porodica na svetu. Ova porodica obuhvata više od 1.200 jezika kojima se govori od Madagaskara do Havaja. Broj govornika ovih jezika varira od nekoliko desetina u slučaju Tobijasnkog jezika koji se govori na ostrvu Palau, do nekoliko stotina miliona govornika u slučaju javanskog, indonežanskog, tagaloga ili malagaškog jezika. Havajski jezik, koji je glavna tema ove knjige, spada u polinežansku podgrupu austronežanskih jezika.

    Možda najpoznatija podgrupa austronežanskih jezika su polinežanski jezici, koji su poznati po svojoj širokoj geografskoj rasprostranjenosti, ali međusobnoj sličnosti. „Polinezijski trougao“, koji definišu Havaji, Uskršnje ostrvo i Novi Zeland, obuhvata područje oko dva puta veće od kontinentalnog dela Sjedinjenih Država. Pored toga, u Mikroneziji i Melaneziji se nalazi oko 18 društava koja govore polinežanskim jezicima. Čini se da su maorski i havajski, dva istočnopolinežanska jezika koja su razdvojena hiljadama kilometara okeana, približno jednako slični kao holandski i nemački.

    810 rsd