Presing

* * *

вечерас су донели свежег картонског мужа
из фирме…
врцкала је куковима уз звуке кубанске музике
јер је прозор био отворен,
а ноћ је била врућа и јачала жељу
(може ли се желети танким уснама),
понела је мужа до средине собе
и заплесала с њим
најпре лагано,
а онда брже,
колико се може с болом у куку.
плесала је као да више никад неће
ни плесати ни плакати
(може ли се плакати ситним очима)
а онда је клекнула
пред његове ноге
и почела папирнa
стопала да љуби
(може ли се кајати малим срцем).

* * *

јутрос сам спаковала кофере
са планом да одем у мароко,
у пулу, на дунав,
у лепу…
негде да одем
где нећу морати да се трудим
да престанеш
да ме игноришеш.
па распаковала,
јер нигде ја, драги, не идем
опрости ми
ево, сад ћу стварно
више да се трудим
да научим
како да те
раскартоним

* * *

једном кад те раскартоним,
бљеснуће твој осмех,
а испод очију ће ти се
намрешкати оне
лепе борице
и појурићеш ме по соби
да ме грицнеш за образ
а ја ћу заврискати
нееемој
уз кикот,
и запеће ми сукња о ћошак
нашег сточића
у дневној соби.
па ћу пасти на под,
уз кикот
а ти се нећеш
љутити.
ти се тада нећеш љутити,
јер ти ја ништа нећу замерати

* * *

слушај, слушај ову,
говорила му је, а он
је ћутао и гледао сенке:

шта могу да ти
пружим ја
кад немам ништа,
имала сам једну
баш лепу кутијицу,
за ситнице,
алʼ без ситница,
онако на цветове,
алʼ сам неком дала,
имала сам једну половну
доста читану
танку збирку песама
алʼ ми је негде остала
можда на клупи
у малом парку,
имала сам топли
шал од кашмира
алʼ с малом рупом,
добро би те угрејао,
остаде у старом стану,
имала сам половно
чекање на прозору,
испало кроз прозор,
имала сам веру

…

сад немам ништа
да ти дам

* * *

деси се
понекад,
што је врло
ретко,
да се
кадар замрзне
и он се окрене
ка њој,
пa je погледа
директно у очи
својим дубоко плавим
широм отвореним,
нежно,
а некад и руку пружи
а она прогута све
што добије, и још
олиже тањир
да не
огладни брзо