Presing

DRUGO POGLAVLJE

Prva godina srednje škole

Ulaskom u Beograd shvatila sam zapravo kolika je to džungla. Toliki broj građevina, sve jedna do druge, nije mi bilo jasno kako ljudi uopšte mogu da žive tu. Nisam ni slutila da će to postati mesto kome ću postati privržena toliko da ne mogu bez njega. Pošto sam većinu puta provela u plakanju i slušanju majke kako me teši zabolela me je glava pa sam popila lek. Posle magistrale još kojih deset minuta trebalo nam je da dođemo stana. Kada smo se parkirali uvidela sam da moja okolina nije toliko loša. Zapravo, preda mnom se prostirao veliki park koji su okruživale zgrade unutar koga ste imali sve. Klupe, ljuljaške, klackalice, teren za košarku i fudbal bukvalno kao neki mini sportski centar u kom su se mališani pa čak i malo stariji mogli zabaviti. Čak su bile i sprave za vežbanje što mi se jako dopalo jer sam u to vreme baš nešto razmišljala da bi bilo pogodno da skinem koji kilogram. Nije da sam bila debela ili bilo šta samo sam htela da se zategnem da tako kažemo. Ulaskom u zgradu osetila sam odvratan miris. Ustajali mirisi iz podruma i mirisi psećeg izmeta su se naizmenično preplitali. Toliko se osećalo da sam zamalo povratila. „Okej prvi utisak i nije neki“ pomislila sam. Ušle smo u stan unutra se nije bog zna šta nalazilo mali hodnik koji je pretvoren u kuhinjicu, toalet i dnevna soba u kojoj su se nalazila dva kreveta, televizor, ormari i sto za ručavanje. Činjenica da je sve tako blizu i da je samo za mene nije bila tako loša. Izgledalo je kao da je moja soba prebačena u Beograd. Ubrzo smo se raspakovale i odložile stvari u ormare. Sreća pa i majka nije ponela puno stvari inače bi morali da pokucamo komšijama da pitamo imaju li mesta. Sredile smo se i dogovorile da malo kasnije odemo u obilazak novog kraja. Tako je i bilo posle popodnevne dremke koja nam je bila preko potrebna jer smo ustali rano, napustile smo zgradu. Spustile smo se kroz park do glavne ulice koja se zove Požeška. S obzirom na to da je bio 31. avgust vreme je i dalje bilo jako toplo pa su ljudi masovno bili u šorcevima i majicama napolju. Toliko golotinje, sve „na izvol’te“, ja nisam videla u životu, tačnije ne do tada. Toliko ljudi je stajalo na stanici da nisi mogao proći već smo išli iza trafike koja se nalazila tik uz stanicu kako bismo zaobišli rulju. Nakon par desetina metara počele su da se pojavljuju sve čari Banovog brda. Bukvalno grad u gradu! Na obe strane ulice prostirale su se zgrade i objekti. Gomila butika, apoteka, privatnih ambulanti, i naravno brze hrane koja se nalazila u svakom drugom lokalu. Nismo znali gde pre da gledamo. Usput smo uzele po parče pice u piceriji zvanoj „Pončo“ i nastavile dalje u razgledanje. Pica je bila neverovatno dobra! Već dok smo prošli pola ulice malo mi je manje smetala prvobitna gužva jer sam shvatila da se ovde stalno nešto dešava i da je to taj stil života koji se neguje u Beogradu. Naišle smo čak na „Mek Donalds“, čoveče ja sam za to čula samo od nekih prijatelja koji su dolazili iz inostranstva. Prešavši već celu ulicu shvatili smo da bi najbolje bilo da se vratimo kući jer je već bilo kasno. Upitali smo ljude koji su stajali na stanici koji nam autobus treba da stignemo do zgrade. Bukvalno šta god da bi naišlo bilo bi naš broj. Ubrzo je naišla neka trideset sedmica kojom smo došli do one prvobitne stanice odakle smo i krenule. Prešli smo ulicu i kroz park se popele opet do našeg stana. Bila sam baš srećna tog dana, možda je to bio i poslednji dan kada sam zapravo bila srećna u Beogradu.