Presing

ŠAPAT VETRA

Vetar ne govori,
ali drveće zna da sluša.
U šuštanju krošnji
priče se prenose bez reči.
Ko zna slušati,
čuje i ono što ćuti.

VRH TIŠINE

Na vrhu tišine,
samo vetar priča istinu.
Planine slušaju bez pitanja,
a doline šapuću ono što niko ne pamti.

Ispod mene svet bruji kao pčela
koja je zaboravila zašto skuplja med.
Što je vazduh ređi,
to misli manje lažu.

Drugi se penju zbog pogleda,
ja – zbog onoga što se drugačije ne vidi.
Ovde, gde stena drži nebo,
nemaš kome da prebaciš teret.

Svaki korak je priznanje:
nisam iznad sveta,
samo bez suda.

Ako ikad stignem dalje od ovoga,
to neće biti viši vrh,
već trenutak
u kome ni vetar više nema šta da kaže.

POVRATAK SEBI

Iz praha i pepela rađa se novo –
i reč, i čovek, i smisao.
Sve što izgori ne nestane;
samo promeni oblik.

Kad se rušiš,
ne rušiš se da bi nestao,
nego da bi video šta je ostalo
kad padnu svi tvoji zidovi.

Planine ne pamte imena,
ali pamte korake.
I ono što te nosi uzbrdo
uvek govori više od tebe.

Ništa se ne vraća onome što je bilo –
ali sve se vraća sebi.
Čak i pepeo zna
koju vatru je nekad držao.

Ako želiš da razumeš put,
nemoj da ideš brže –
idi tiše.
Neke istine se čuju samo kada staneš.

JEDINO ŠTO ZNAM

Ne poznajem više ni puteve svoje,
ni ko je taj čovek što u meni spava.
Sve davne slike u magli se roje,
Dok razum gubi boj protiv zaborava.

Tvoj pogled je svetlost što istinu traži,
kad sve u meni počinje da bledi;
jedina ruka što nemir mi blaži,
i jedina nada što uistinu vredi.

U lavirintu gde lutam bez staze,
ti si nit zlatna za koju se hvatam.
Dok hladne senke moj život gaze,
jedino tvoju ljubav ja shvatam.

Nek’ nestane sve što sam ikad bio,
nek’ vreme odnese i ime i sram.
U tebi sam čitav svoj život skrio,
jer ti si jedino što o sebi znam.

U KAPIMA KIŠE

Dan teče isto, ulice ćute,
a prozori mokri gledaju sneno.
U kapi što sklizne niz staklo tiho
vidim ti lice – gleda me nemo.

U kapima kiše te ponekad čujem
i svaka mi šapne da još si tu.
Al’ kad pružim ruke da te dodirnem,
ostane samo praznina i zvuk.

Još miris kiše po sobi luta,
na stolu reči što nisam reko.
I dok se ćutnja širi po sobi –
ostaješ blizu, a ipak daleko.