-
Galebovi
900 rsdСцена прва
КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД
Палуба „Галеба“, а потом и салон брода
Тито, Јованка, Жежељ, Мићуновић, Штамбук, Матес, Ћосић, Колишевски, Папо, Адмирал
ТИТО: (Снима море, заузима разне положаје при фотографисању; у једном тренутку клекне да кроз ограду брода „Галеб“ направи снимак)
ЈОВАНКА: (Долази са стране, посматра га. Кад Тито клекне, она му ужурбано прилази) Јошка, шта то радиш? Зашто си клекнуо?
ТИТО: (Усправља се и брише панталоне на коленима) О, ти си… Снимам море. Боје су фантастичне.
ЈОВАНКА: Немој да клечиш… Није то твој стил. Осим тога, направио си толико снимака на испраћају у сплитској луци…
ТИТО: Тада сам фотографирао народ, али природа је, ипак, природа. Неукротива је.
ЈОВАНКА: Сви те чекају у свечаној сали и питају се зашто не долазиш.
ТИТО: Нека чекају. Имају КОГА и да чекају. Само још неколико снимака…
ЈОВАНКА: Тито, можеш то и касније…
ТИТО: Е, не могу…Сад је најљепше свијетло. Ово је доба дана, фртаљ до поднeва, када се губи линија неба и воде. Два плаветнила су се сасвим помијешала. Ту измаглицу од боја и свијетлости треба ухватити…
ЈОВАНКА: Добро, сачекаћу те…
ТИТО: Чекај, чекај… Стани тамо… (Одводи је до ограде брода) Не ту, него овдје… Тако, а сад осмијех, онај твој… којим си ме својевремено залудјела…у мом кабинету… Тааа-ко… (Фотографише Јованку која невољно пристаје на сликање) А сад мало поглед преко рамена, заводнички… Браво… Браво…
ЈОВАНКА: (Одједном се уозбиљи) Доста је било. Полазимо…
ТИТО: Баш си запела…
(Јованка га хвата под руку и њих двоје се степеницама спуштају у салон који бива осветљен. Распоређени у два паралелна реда чланови делегације и Адмирал брода чекају. Кад се њих двоје појаве, почиње аплауз. Тито и Јованка долазе у прочеље стола.)
ТИТО: Добро, добро, другови… (Почиње и скандирање „Тито – Партија!“)
ТИТО: Мајку ти Божју, нисмо у јавности… Овдје не морате баш толико…
ЈОВАНКА: Пусти људе, они у томе уживају… (Још неколико тренутака узвици, па тишина)
АДМИРАЛ: Друже маршале, дозволите ми да вас поздравим и пожелим пријатну пловидбу у име посаде нашег „Галеба“ и морнара на пратећим бродовима – трговинском броду „Ловћен“ и разарачима „Сплит“, „Котор“ и „Пула“. Има нас укупно око 1.200 и бићемо сваког тренутка на услузи вама, другарици Јованки и члановима наше делегације. Вама ово није прво путовање „Галебом“ и све вам је већ познато, али ћу, ако дозволите, због другова који су први пут на једном оваквом путовању, рећи неколико основних информација о броду.
ТИТО: А и ја да се подсјетим…
АДМИРАЛ: „Галеб“ је изграђен 1938. године у Ђенови. Прво име му је било РАМБ 3. Дужина му је 117 метара, ширина 15 метара, газ 5,7 метара. Снага му је два пута по 2.500 коњских снага. Брзина 17 чворова.
ЋОСИЋ: Да ли је тачно да је овај брод некада превозио банане?
АДМИРАЛ: Јесте, тачно је. Од Африке до средоземних земаља.
ШТАМБУК: И опет ће… јер шта нам наши домаћини у новоослобођеним афричким земљама могу поклонити, него банане. У неограниченим количинама. (Усиљено се смеје)
ЈОВАНКА: Штамбук, поштеди нас својих коментара.
ШТАМБУК: Мала шала, другарице Јованка… Извињавам се…
АДМИРАЛ: (Наставља да представља брод) РАМБ 3 је тешко оштећен 1941. године. Немци су га преузели, поправили и пренаменили у минополагач. Назвали су га „Кибиц“. Потопило га је савезничко ратно ваздухопловство крајем 1944. у близини Ријеке. На дубини од 22 метра провео је три године. Онда смо га ми извадили, реновирали и направили ово што је брод данас – ратни школски брод „Галеб“.
ТИТО: Адмирале, морамо још једном нагласити и шта је циљ овог нашег путовања. Хоћемо да окупимо земље свијета, које су се ослободиле од колонијализма и које не желе да припадају ни Западу ни Истоку, у једну нову свијетску организацију коју можемо назвати неопредјељене државе.
МИЋУНОВИЋ: Или несврстане?
ТИТО: Може и тако… Несврстане…Својом активном и мирољубивом пољитичком коегзистенцијом бићемо тас на ваги између великих свјетских сила. (Аплауз)
ТИТО: Добро, добро, другови… Жежељ!
ЖЕЖЕЉ: (Долази до Тита) Изволите, друже маршале!
ТИТО: Да кажемо кога ћемо све посјетити за ова два-три мјесеца путовања…
ПАПО: Колико?!
ЖЕЖЕЉ: Од данас, 14. фебруара, па до краја априла!
ТИТО: Или дуље!
ЖЕЖЕЉ: (Објашњава маршруту брода) Обићи ћемо осам земаља. Прво стижемо у Гану, па из Гане у Того. Из Тогоа поново у Гану, а затим бродом до Либерије. После Либерије идемо у Гвинеју, потом у Мали, па назад у Гвинеју у чијим водама ће нас чекати наш „Галеб“. Настављамо путовање Атлантским океаном и Средоземним морем ка Мароку, Тунису и Уједињеној Арапској Републици, то јест Египту. Очекујемо да ћемо бродом прећи више од 10.000 миља, а копном, унутар Африке, још увек не знамо. Наш тим за безбедност још увек са домаћинима разматра како ћемо и куда путовати и где ћемо бити смештени.
ТИТО: (Шаљиво) А знате ли хоћу ли ја то све моћи издржати? Мени је, Бога му, скоро седамдесет!
СВИ: Хоћете, хоћете!
МАТЕС: Нисам сигуран хоћемо ли МИ издржати, а ви сигурно хоћете!
ЈОВАНКА: (Благо се наслања на Тита) Па ја сам уз тебе!
ЖЕЖЕЉ: И још да кажем да имамо, осим бродова, и два авиона на услузи – DC-6 и IL-14. Они ће летети тамо где треба и превозити оно што нам буде потребно.
ТИТО: Коме буде напорно, па се предомисли, може авионом да се врати у земљу. Нећу му замјерити.
КОЛИШЕВСКИ: Ако издржавме во борбата со фашизамот, ке издржиме и сега.
ЖЕЖЕЉ: Сигуран сам да ће ова, 1961. година, остати запамћена по нашем великом и значајном политичком подухвату у који смо запловили!
ТИТО: Добро, другови…Видјећемо што ће хисторија рећи… А сад – сватко на своје задатке! И не заборавите да је ручак точно у 14.30, вечера у 19.30. Доручак у 7. Никог не чекамо. Молим вас, обучени по протоколу. Штамбук, постарај се да не буде да смо без потребе куповали гардеробу за другове. Послије вечере ће увијек бити приказан филм. (Као по команди, сви се разилазе)