Sekule Šarić
- 1
-
(0)Od : Sekule Šarić
Pas, kurva, mrak, zima
720 rsdНЕПРИСТАЈАЊЕ
Сузе су пљунути живот који је
одавно пренаглио, па, и недодирнутом
планетом. У очима познати мрак влада и
отвара врата раја, отвара никада споменуте
прозоре пакла и храни неке душе
негде између. То између раздире
опустошени постојећи свет, светску
трагедију… непристајања!ВИДИ СЕ
Није да се нико не боји неког, страх
влада покретима своје змије отровнице и
тада зенице нису равнодушне.Мир, тај кристални мир своје огромности, мир
тај колорит личног челика излази на светлост
сунца чија топлота ублажава претходно и
накнадно стање страшног страха.Виде ли се крајеви? Виде се крајеви торња,
неизанђале кости вилице, филтрирана нафта, види
се и осећа се новац свега, пре и после страха
и језе, то је стање изнад и испод свих стања
слутњи и смрти.И као да се ништа није догодило…
РОМАН О РАСКРСНИЦАМА
М. Ш. Мићку!
На непредвидљивој раскрсници гомилају се
сабласти, на никада познатој раскрсници
избезумљене очи, далеко испред себе
гледају у ноћ заклетог сна и знају зашто чекају
дан који осваја као непревазиђени освајач.Праскозорје је пола сваког ока, такво
праскозорје чин је који никада не може да
ишчезне! То је тако, то је трајно магновење, јесте,
заиста, јесте то тако и никако другачије.
Магновење, магла у близини, невиделица, коначан
усуд, пре усуда план да то није случајно већ
разбарушена потреба светлости која греје и
прочишћава на свакој раскрсници.На свакој раскрсници непознате провалије и
њени најмање плашљиви пролазници, доносиоци и
протагонисти.СПОСОБНА ЉУДСКА БИЋА
Загрљај, тај загрљај чак и када сруши све
зидове и када се као тек рођено младунче
проналази се тако што додирује кошчате руке
вољене особе.Такво догађање усмерено је ка шумском атељеу,
граду пуном сенки а на улици где пролазници
протестују, носе пароле рукама исписане и пуне
умом сцртаних хаотичних цртежа и тако
(неприродно?) дочекују крај нечега или било чега.Али млади а богме и стари се грле, сви се
грле као способна људска бића.О МИРНОМ, ПРЕМИРНОМ МИРУ
Као да свака кућа потребном суштином у средини
имања не доминира белином дебелих зидова
и сигурношћу трновитог темеља и
стаситог крова.Негде испред ње ров а прилично иза пролистала
шума, њене очи звери трепере
као правоверници и вребају
неком, њима знаном, смелошћу. Неко управо
гази (прошлогодишње) лишће док
проблематични ветар дува и на својим
крилима носи незнани терет окова
нужне слободе, нешто тако…У кући једра жена и њена дубоко људски
човек, њихова Богом даривана деца и
немушти, о, тако искуствени родитељи. Сви
ослушкују нешто и ништа, о, нешто ослушкују,
задах мира, задах мира, задах мира ослушкују,
задах мира који им не да мирног, премирног
мира, мирног и премирног мира којег у себи
носи миротворац, незнани и знани од
памтивека неочекивани путник, њега треба
(само!) дочекати.
