Presing

УВОД

Била је то нека тескобна, необећавајућа година која се неприметном унутрашњом инерцијом протезала да својих пројектованих завршетака. Доба послератне депресије беше минуло, сећање на деведесете готово ишчезло, али вишегодишњи напори да се искорачи у обећевајуће и боље време по правилу су били осујећени необичним и изненађујућим политичким потресима, трагичним расплетима неког страначког или интересног сучељавања. Лебдело је питање да ли су они били случајни. Истраживачки покушаји да их расветлимо, били су међутим осуђени на пропаст. Обично би се такви аналитичари по аутоматизму сврставали у теоретичаре завере. Навикнути на ове прекиде, дисконтинуитет друштвеног раста и необичне губитке самоуверености, становници једне невеселе политеје постајали су инертни, празноверни и себични. Нека тешка државна посрнућа, националне губитке и вредносну регресију прихватали су уз умирујућу медијску терапију, повремене идеолошке медикаменте и финансијске инјекције. Нека иде како иде, тако би говорили. Чини што мораш, по тој максими би делали. Дај шта даш, без великих амбиција би пословали. Ко зна зашто је то добро, тако би нелогичности оправдавали. Спасавај себе како знаш и умеш, том би се крилатицом исповедало себично веровање. Купује се долазеће време, повезаћемо испарцелисани простор, тако се шапутало. Не мењај ништа сад, прибрани будимо, опомињало се. Стрпљен – спасен, на тај би се начин тешили. О култури и образовању ћемо касније, одлагало и одуговлачило би се вешто. Оно што је до нас, само то межемо мењати, поручивало би се. Нека свако ради своје, то је најправедније. Тако мора, то је усуд народни и допуштење божије. Има наде, све се мења. Неправда и правда се смењују по метафизичким начелелима.Не зависи од нас, о томе се питају други, већи и моћнији. Све саме предрасуде, априорне конструкције, психолошке пројекције, емоције без интензитета, несигурна уверења, ставови без кредибилитета. Ипак у тој обамрлости и малодушју, несигурни појединци бивали би заједно, шћућурени и привидно сачувани од неких дубљих потреса и душевних цепања.

Онда се десио један дубоко дирљив и болан, несвакидашњи друштвени догађај због кога су сви занемели. Потом неке непрозирне одлуке државних руководилаца, па одјек друге необјашњиве трагадеје која је упућивала на потребу системске критике, тражења одговорности надлежних, оправдану побуну. Био је то удар на грађански спокој, стање опште несигурности, страха који се као одбрамбени механизам истопио и прерастао у рефлекс, борилачки гард за спасавање живота. Заталасали су се социјални форуми и институти, пробудила грађанска свест, бројне друштвене групе и темпераментни индивидуалци изашли су на улице. Да ли је то револуција, захтев за ванинституционалном сменом власти и коренитом променом политичког система? Имамо ли право на то? Ко ће преузети одговорност, како ћемо легитимисати прелазне структуре и управљачке моделе? Акламацијом, простим клицињем на уличном скупу или серијом пленумским одлука. Хоће ли се спровести нека врста озбиљног друштвеног дијалога, могу ли се зауставити тензије на градским трговима, можемо ли бес и енергију незадовољства увести у некакав организациони, програмски и процедурални оквир?

Шта ћемо са школском омладином, како обезбедити функционисање болница, минимум економске одрживости? Како ће реаговати владајући естаблишмент и постојеће установе права, шта ће предузети актуелна ресорна министарства, шта ће рећи тзв. неутралне институције? Хоће ли се састајати скупштинска тела?

Био је то почетак великих подела у држави: саобраћајних блокада и тензија, масовних окупљања надомак предворја моћи, револта грађанских активиста и покрета, владиних реакција, грозначаве побуне и сумњивог одлучивања, несигурног управљања овом узаврелом, немирном земљом. Да ли постоје неки постулати које би требало следити, морамо ли понеки ослонац сачувати, имамо ли стратегију изласка, концепт опстанка, визуру напретка.

Господин Тихон био је ту негде, ни близу ни далеко, сасвим свестан. Био је у стању да прати ситуацију, одржава врло трезвена унутрашња стања, износи артикулисане исказе и изводи сложене закључке. Могао је да исказује резерве, објективно процењује, предлаже решења, антиципира токове. Но, није могао интензивно политички деловати, ту негде је застао, благо се дистанцирао. Избегавао је новинаре, пријатеље је прилично запоставио. Само би понешто бележио, водио некакав дневник и врло ретко дискутовао. Можда би се и молио трансцендентном богу, да га није пре коју годину открио у себи. Био је то његов научни мир, наслеђена животна сталоженост и способност да се везује за оно што својим генијалним умом тихо наслућује, јасно осећа и интелектуалним опажајем задржава у духовном пољу.

Оваква позиционираност, пензионерски статус и способност уздизања над властитим сликама и запажањима, омугућиће му да кроз низ записа одгонетне тајне животних смислова, људских слојевања и социјалних антагонизама.