Presing

Пре него што је напустио посао, издржао је двадесет шест година сусретања са неким коме није смео да погледа у очи.

Данкине очи, некада бистре као одскок сунца са морске површине, време и суровост живота учинили су да све више нестају у тамнилу таласа бора око њих. Шта ће се десити ако их данас погледа? Хоће ли засијати бар зрачак некадашње светлости?

Петак је.

Светомир је био будан при првим напорима новог дана да се отме од четвртка. Тачно у два и тридесет пет.

Иза, сув и топао, тринаести мај нестао је у мрачној поноћи.

Први наставнички час одржао је давних седамдесетих година двадесетог века. Слепљен за школу као слепи миш за таваницу свих четрдесет година рада, није прихватао чињеницу да му она постаје све удаљенија, неприступачнија, туђа. Мучило га је размишљање да данас неко други предаје другачију историју од његове. Та наука је као брашно, по њему је то било време, преко којег се сипа врела вода, у овом случају ратови. Од тога се месе погаче, од најгорчих до најслађих, али и хлеб тврдокорац, који ломи зубе. Када је сазнао да се ради о младој жени, просто се разболео. Никада није прихватао да женама приличе бојеви и преврати. Шта би у сред Душановог царства тражила млада жена, чији глас једва да допире до последње клупе? Зар она да хода уз Александра Великог, Цезара, Џингис Кана, или Карађорђа? Како да дочара погибију турског војсковође у Косовској бици гласићем нешто јачим од цвркута? Са историјом су се довољно играле све власти које је дочекивао и испраћао. Поверити је младој жени, која се тек испилила из јајета науке, је бацање прашине у очи прошлости.

Очи!

Предосећао је и прижељкивао да ће данас сусрести Данкине. Као ретко када без бојазни. Као увек са грижом савести. Сувише тога везује њих двоје, да би их живот и његова упорност да га не призна таквог, потпуно раздвојили.

Данашњи празник школе неће пропустити седећи у својој соби, у малом замку своје кћерке, у Миријеву, из досаде пиљећи у увек исте вести, или кроз прозор, у увек исти призор. Није то учинио ни са једним од шест претходних које је испратио као бивши наставник у њој. Поред своје крсне славе, Светог Јована, и сеоске заветине у Свирову, Ђурђевдана, који је у овом београдском насељу прославио пре недељу дана са јагњетином из оближње печењаре, бескрајно је уважавао четрнаести мај, дан основне школе у Нагорелој Вароши, у којој је провео читав свој радни век.

У то време школа се звала „Седам секретара СКОЈ–а“, пре Другог рата била је „Основна школа нагореловарошка“, а отишао је из исте зграде, али сада школе „Вук Караџић“.

Од када је уписао свој последњи час, ниједном празник своје бивше школе није прославио као њен гост, за столом, сред жамора просветара и теткица, који се распростирао просторијом чим директор поздрави госте, а главни гост, као, узврати реченицом–две, устане и навикнуто промрмља да му је велика част и задовољство што може да им се обрати. Присети се нагле галаме свих присутних у сали, када говорници поседају. Општа ларма га је подсећала на време, када је, као дечак, у сред спокоја храстове шуме у селу повикао: Ааа!, и када су се стотине чавки и врана од ње одлепиле и огласиле односећи своје грактање све више и све даље летом, којим зацрњиваше плаветнило неба.

Узалуд су га позивали прве три године, потом су га заборавили, или новом директору није био препознатљив као човек и наставник. Нови не хају за онима који су отишли? Затечени су битни. И они које примају. Желе да их подреде себи. Посебно овог пролећа две хиљаде дванаесте, када је нервоза због избора у држави висила у ваздуху, лепљива као трава крпигуз по увратинама њива у свировачком атару.

Пензионери нестају, као у бајкама, и никада више не појављују се, осим на понекој умрлици на бандерама око школе.

Он се још није преселио на бандеру, а, хвала Богу, нису ни други наставници из његовог времена, сви заметнути када и Други светски рат. Нека остали чине како им је воља, он ће и данас дан своје школе да обележи на свој начин.