Snežana Petronijević
- 1
-
(0)Od : Snežana Petronijević
Zagrizi život
300 rsdЖИВЕТИ ЛАКО
Хоћу да загризем живот
као лубеницу сочну,
у врелом летњем дану.
(Понеку семенку испљунем.)
Ужици прави,
у слатки укус стану.Хоћу да грлим ветар
и кад удара смело.
Његов загрљај не боли.
Шта зна о томе тело?
Свежином ветар воли.Хоћу да плешем разиграно,
док ме купају музике звуци.
Тело да је игри предано.
Нећу да стојим у општој буци.И кад ме живот заболи јако,
хоћу да знам зашто.
(Ништа није без смисла.)
Хоћу да научим
како живети лако!ЧАРОБНЕ РЕЧИ
Рекао си – „Не дам те”,
и – стала је летња олуја.
Поново срећна, сањам те,
а у зору – стих ми буја.Рекао си – „Не дам те”
и – нестаје све што нас дели.
Верујем… и ледене велике санте
истопе зраци смели.Хоћу да речи ,,Не дам те”
у мени заувек трају.
И кад се друге не памте,
у самоћи, да снагу ми дају.Јер,
знам да твоје ,,Не дам те”
више је од ,,волим те” сваког.
Више од себичног ,,требам те”
и више од додира кратког.Уз те чаробне речи
постајем опет дете,
које се срећно смеши
кад тата каже ,,Не дам те”
и страхове дечије реши…Остаће тајна за мене
откуд ти те чаробне речи,
остале у детињству давном?
Како сад ову нежност да спречим
и сету у оку плавом?КОШАВА НА КЕЈУ
Млад Месец, ноћ и мој пас
на Кеју од ветра траже спас.
Зима и кошава преплићу прсте.
Играју страствено, звезде се мрште.Од романтике нема ни трага.
Уз Дунав, фале сва лица драга,
a дивље патке кроз таласе луде
сањиве плутају, с крицима буде.Кошава пева, борови шуште.
Публике нема, обале пусте.
Ко да ужива уз кошаве хук?
На небу мрзне и Млечни пут.ГРЛИ МЕ ВЕТАР
По тепиху лишћа кораци нам шуште
и срце ми лудо некуд опет хрли.
Хладне, тужне кише још увек не пљуште,
a мене уз Дунав топли ветар грли.Земун, ко „Титаник” у даљини блиста.
У њему сви наивни, срећни и ,,врли”.
Eех, да сам тамо, ал да нисам иста,
можда ме још неко уз ветар загрли.А звезде се врте на сомоту неба
и ћутање њихово наду ми мрви.
Зашто још мислим да ми љубав треба?
Лепо је овако – кад ме ветар грли.ЈЕСЕЊИ ФАДО
Дан је био сасвим обичан.
Сив, ветровит. Тужан град.
Сутон љубичаст и какофоничан.
A Кеј мој празан и Месец млад.Ноћ је стигла брзо. Облачна,
звездана, шушкава, с њом ветар топли.
Мрешкање Дунава – песма мелодична и
мирис лишћа увелог ме опи.А онда , у вртоглавој концертној гужви,
звуци сетни ме понеше далеко,
(за мене нису били тужни),
са фадом у Лисабон – чаробном реком.Мирише океан и слан ветар,
Алфама опет сија у тами.
Пече се лосос, трамвај шета,
сетна песма на порто мами.Понека суза ми клизне сама.
Не, није фадо за мене тужан.
Крива је киша и јесења тама,
океан блиста, а сутра – дан ружан.А онда, опет пловим кроз ноћ.
Поспаност долази, не знам како.
Чудни снови вребају у тами,
сазнати одакле, није лако,
одговор, често, кријемо и сами.
