Snežana Petronijević

Snežana Petronijević

  • 1
  • Zagrizi život
    (0)

    Zagrizi život

    ЖИВЕТИ ЛАКО

    Хоћу да загризем живот
    као лубеницу сочну,
    у врелом летњем дану.
    (Понеку семенку испљунем.)
    Ужици прави,
    у слатки укус стану.

    Хоћу да грлим ветар
    и кад удара смело.
    Његов загрљај не боли.
    Шта зна о томе тело?
    Свежином ветар воли.

    Хоћу да плешем разиграно,
    док ме купају музике звуци.
    Тело да је игри предано.
    Нећу да стојим у општој буци.

    И кад ме живот заболи јако,
    хоћу да знам зашто.
    (Ништа није без смисла.)
    Хоћу да научим
    како живети лако!

    ЧАРОБНЕ РЕЧИ

    Рекао си – „Не дам те”,
    и – стала је летња олуја.
    Поново срећна, сањам те,
    а у зору – стих ми буја.

    Рекао си – „Не дам те”
    и – нестаје све што нас дели.
    Верујем… и ледене велике санте
    истопе зраци смели.

    Хоћу да речи ,,Не дам те”
    у мени заувек трају.
    И кад се друге не памте,
    у самоћи, да снагу ми дају.

    Јер,
    знам да твоје ,,Не дам те”
    више је од ,,волим те” сваког.
    Више од себичног ,,требам те”
    и више од додира кратког.

    Уз те чаробне речи
    постајем опет дете,
    које се срећно смеши
    кад тата каже ,,Не дам те”
    и страхове дечије реши…

    Остаће тајна за мене
    откуд ти те чаробне речи,
    остале у детињству давном?
    Како сад ову нежност да спречим
    и сету у оку плавом?

    КОШАВА НА КЕЈУ

    Млад Месец, ноћ и мој пас
    на Кеју од ветра траже спас.
    Зима и кошава преплићу прсте.
    Играју страствено, звезде се мрште.

    Од романтике нема ни трага.
    Уз Дунав, фале сва лица драга,
    a дивље патке кроз таласе луде
    сањиве плутају, с крицима буде.

    Кошава пева, борови шуште.
    Публике нема, обале пусте.
    Ко да ужива уз кошаве хук?
    На небу мрзне и Млечни пут.

    ГРЛИ МЕ ВЕТАР

    По тепиху лишћа кораци нам шуште
    и срце ми лудо некуд опет хрли.
    Хладне, тужне кише још увек не пљуште,
    a мене уз Дунав топли ветар грли.

    Земун, ко „Титаник” у даљини блиста.
    У њему сви наивни, срећни и ,,врли”.
    Eех, да сам тамо, ал да нисам иста,
    можда ме још неко уз ветар загрли.

    А звезде се врте на сомоту неба
    и ћутање њихово наду ми мрви.
    Зашто још мислим да ми љубав треба?
    Лепо је овако – кад ме ветар грли.

    ЈЕСЕЊИ ФАДО

    Дан је био сасвим обичан.
    Сив, ветровит. Тужан град.
    Сутон љубичаст и какофоничан.
    A Кеј мој празан и Месец млад.

    Ноћ је стигла брзо. Облачна,
    звездана, шушкава, с њом ветар топли.
    Мрешкање Дунава – песма мелодична и
    мирис лишћа увелог ме опи.

    А онда , у вртоглавој концертној гужви,
    звуци сетни ме понеше далеко,
    (за мене нису били тужни),
    са фадом у Лисабон – чаробном реком.

    Мирише океан и слан ветар,
    Алфама опет сија у тами.
    Пече се лосос, трамвај шета,
    сетна песма на порто мами.

    Понека суза ми клизне сама.
    Не, није фадо за мене тужан.
    Крива је киша и јесења тама,
    океан блиста, а сутра – дан ружан.

    А онда, опет пловим кроз ноћ.
    Поспаност долази, не знам како.
    Чудни снови вребају у тами,
    сазнати одакле, није лако,
    одговор, често, кријемо и сами.

    300 rsd