Presing

Некада давно, живео је један Француз под именом Франсоа-Андре Даникан Филидор, скроман композитор дискутабилног умећа и један од најбољих шахиста које је свет видео. Био је музичар зато што му је отац био музичар, као и деда, и ујак и већи број од његових двадесеторо браће и сестара које је његов отац имао са три жене. Био је скитница и уметник, играо је са музичарима у дугим мермерним одајама Версаја док је чекао на пријем код Луја XВ, као и по замагљеним крчмама Холандије и сувим, дрвеним баровима Енглеске. Бежао је од револуција и преживљавао на каменим амстердамским улицама без пребијене паре.

Филидор је, стога, био дете похрањено у систем фамилије, систем за који можемо рећи нема практичну важност за опстанак човечанства као што је ковач или, пак, пекар, који је ту постојао по инерцији заслуга својих предака, гурнут на своју позицију средње класе, коју иоле талентовани прашњави дечак из блатњавих улица Париза не би имао, дете система подложно схватању тренутног укуса конзумената. И он је то добро знао.

За себе је тврдио да је ковач опера комик (насталих од ваудевилских представа својствених годишњим вашарима у насеобинама Сен Жермен и Сен Лорен) у ваздушастој нади да поистовети своју улогу са неком фундаменталном у друштву. Но, све је то посве небитно данашњем конзументу и крајње неисплативо у периоду дигиталних носача звука.

Знајући штошта о несталности свог света, мали Филидор је научио неке друге вештине, али му је шах био једна од првих и највећих љубави где је применио своје искуство преживљавања, своју челичност самосуздржавања и прaгматичност играња у свету оштрих и несавитљивих правила, свету математичких неумитности, а опет подложном замутљивој страсти пораза и опорости губитка, систему који, када се упознају његова проста а опет невероватно комбинаторичка правила, дозвољава контролу над целокупном таблом и пионима који бесциљно стоје док не буду усмерени јачином играчеве воље. И прстима, наравно.

Кажу да је једном, играјући против неког младог и хировитог противника, жељног победе до те мере да му је била ускраћена моћ предвиђања, извео један од својих најдивнијих потеза. Посматрајући младог бахатог балавца, Филидор посве неимпресивно отвара своју страну прво са пионом на е4, отварајући пут ка својој краљици, наизглед неприметан али присутан, а потом помера своје коње напред тако да изгледа као да се не могу вратити и блокирати пут неком директном нападу на краљицу. Бахати балавац то примећује и опхрван жељом за лаком победом, као мува привучен слатким мирисом освојене краљице, иступа у трећем потезу. Филидор потом помера свога коња и узимајући црног пиона открива продор ка центру својих фигура. Сада је прилика ту, краљица стоји отворено на д1 и црни ловац је може директно зграбити, што Бахати балавац и чини, не питајући се зашто је велемајстор жртвовао највреднију фигуру у замену за простог пиона. И узима је уз нескривено церекање.

Игра је сада готова за Бахатог Балавца. Филидор то зна, мирноћа његовог лица не открива ни у једном тренутку намеру нити план. Изгледа савршено помирен са партијом, потпуно слеп за ликовање надобудног клинца који се унапред слади својом победом.

Коњ даје шах краљу на ф7. Игра још није готова, али сваки следећи потез није више потез Бахатог Балавца. Они сада могу само бити реакције на надирућу и неумитну извесност Филидорових потеза. Његов краљ мора напред. Не постоји други пут, други начин. Његов потез јесте учињен његовом руком, али је савршено свестан да је Филидор играо тај потез за њега, и да сада постаје само жртва правила игре које мора поштовати, која га вуку по табли. Други коњ се спушта. Шах-мат. Слаткоћа узете краљице, претворена у срам мата из пар потеза. Лакомост и жеља некога ко је себе видео на врху у тренутку када је у ствари био жртва својих осећања и нечије хладне прорачунатости.

Филидоров мат.

Бахати Балавац урла. Жали се на неправду. Устаје бесан од стола праћен смехом окупљене крчме. Стиска зубе и гута понос док подвијеног плашта бежи пут улица, праћен Филидоровим хладним погледом. То је оно знање којем га је научио немилосрдни плочник амстердамских улица, које не показује вртоглави успон флауте у Набуку, нити занесеност мадам Ренал у Стендаловом Црвено и црно. Бездушни плочник који хлади младалачке заносе.

Но, то је било пре више од три века, у време оних прљавих, затуцаних кугоноша. Модерни нуклеарни, информатички човек је другачији, зар не?