Svetislav Travica
Rođen je 1939. u Bačkom Petrovom Selu, i član je Udruženja književnika Vojvodine. Ovaj vojvođanski pesnik najzaslužnija je osoba na Balkanu za prisustvo ruske poezije iz perioda Bronzanog veka na srpskohrvatskom govornom području. Travica je, bez ikakve sumnje, obavio izuzetan posao, istovremeno prevodeći i istražujući društvenu istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza. On se nije zaustavio na poeziji koja dolazi s tim traumatičnim vremenima, već prevodi i Ahmatovu, Mandeljštama i druge veličine Srebrnog veka, ali i pesnike savremene Rusije. Sa ruskog je preveo neverovatno veliki broj pesama, bilo da su u pitanju čitave pesničke zbirke, bilo značajni delovi opusa određenih pesnika, odnosno ciklusi ili pojedine pesme. Objavio je sledeće knjige:
Mrtve će u crne usne bela noć poljubiti, antologija ruske andergraund poezije (Čigoja štampa, Beograd, 2006)
Osip Mandeljštam, Voronješke sveske (Nolit, Beograd, 2009)
Boris Rižij,U Rusiji se rastaje zauvek (Fond „Princeza Olivera“, Beograd, 2011)
Osip Mandeljštam, Izabrane pesme, (Orfeus, Novi Sad, 2012)
Aleksej Makušinski, Minhenski dnevnik (V.R.T., Beograd, 2015)
Stanislav Krasovicki, Carica Crna Tamara (Revnitel, Niš, 2017)
Ne izlazi iz sobe, antologija ruske andergraund poezije (Zavod za udžbenike, Beograd, 2018)
Boris Rižij, Dok spavao sam svuda je padao sneg (Presing, Mladenovac, 2019
Sergej Čudakov, Ostavši letom u Moskvi (Presing, Mladenovac, 2019)
Denis Novikov, Razglednice u boci (Presing, Mladenovac, 2019)
Osip Mandeljštam, Voronjež, vrana, nož (Presing, Mladenovac, 2021)
Bronzani vek, antologija necenzurisane ruske poezije sovjetskog doba (Presing, Mladenovac, 2022)
Travica je objavio i nekoliko zbirki svojih pesama:
Mudrost kajanja (Četvrti talas, Novi Sad, 1996)
Slike srećnog vremena (Interprint, Beograd, 2001)
Monolog (Čigoja štampa, Beograd, 2004)
Čitajući samoću (Interprint, Beograd, 2008),
Pretpostavljeni kraj sveta (Presing, Mladenovac, 2020),
kao i nebrojene članke, prevode u periodici, aforizme i sl.
- Male
- 4
-
-
(0)Od : Svetislav Travica
Bronzani vek – Antologija necenzurisane ruske poezije sovjetskog doba
1.600 rsdЈевгениј Кропивницки (1893 – 1979)
* * *
Ево фабрике. На њој
Сад сапун праве.
А у прошлости плавичастој
Ту биле су травеИ блато. Жабљи је хор
С пролећа певао страсно
И мушица се рој
Оглашавао гласно.У густој је шуми медвед снио.
Природа лепоте пуна.
Све је то било, све је било..
Пре тога, тог сапуна.Александар Ривин (1915. или 1916 – 1942?)
* * *
Из узбуне у узбуну води те сирена.
Тихо, жив у јаму седи, опасност вреба.
Запамти, Хитлер је само јунак трена,
Али тај трен дуго чекати треба.Јан Сатуновски (1913 – 1982)
* * *
Сви мисле једно те исто.
И сви говоре једно те исто.
Само, говоре једно.
А мисле друго.16. окт. ’64.
Муза Павлова (1917 – 2006)
* * *
Нисам знала да је срећа тако доступна,
Ако желите, пробајте и сами –
Једанаест рубаља карта до Ступина
И четврт сати аутобусом.
И одмах,
Провалија,
Река под прозором,
Два једноставна дрвета
И између њих
На платну
Разапета Русија.Николај Глазков (1919 – 1979)
* * *
Већ је одавно
Ужасно тамно.
Свеједно се не дам,
Кроз прозор гледам.Игор Хољин (1920 – 1999)
* * *
Ограде. Плакати. Рекламе. Вешернице.
Шупе – разног отпада гробнице.
Светли небеска плава дубина.
Бараке. У њима пријатно. Тишина.
Огледала. Комоде. Понеко канабе.
У тапетама стенице. На столу бубашвабе.
Висе абажури. Таванице замагљене.
У предсобљу леже лењиве жене.
Мужеви на послу. У кухињи старице суве.
Свуда наоколо врте се досадне муве.Владлен Гавриљчик (1929 – 2017)
* * *
Беше зима. Шуми јела, дрема…
Ах, ух, Пушкин се на дуел спрема.Док пуни цеви самокреса,
Мисли да устрели Дантеса.Ал, Дантес гађа зер гут.
Бах! И Пушкин капут.Авај и јао! Погибе бард.
И знаменити бакенбард.Александар Морев (1934 – 1979)
* * *
Ако пада киша
Свеједно ћу стајати код антиквара
Ако почне рат
Свеједно ћу бити код антиквараАко ме не буде
Свеједно ћу бити код антиквара
Невидљив као ветар
Док читам пожутеле књигеСергеј Чудаков (1937–1997)
* * *
Кафа и вотка. Ноћ без снова.
У пећи плеше пламен.
Црна палачинка грамофона
Врти се и забавља ме.Живим, скоро изистински.
Киша да асфалт удави.
Александар Вертински
Пева нешто о љубави.Дмитриј Пригов (1940 – 2007)
* * *
Могу ли, рецимо тако, Литванци
Латвијци разни, Естонци
Русију као рођену мајку
Дубоко у срцу прихватити
Да би љубав била велика?
Наравно да могу, ко им брани… -
(0)Od : Svetislav Travica
Pretpostavljeni kraj sveta
630 rsdUSAMLJENOST
Ulicom kojom se nikuda ne stiže,
preko sablasnog trga, u sve dublju
tišinu bez značenja, ka jedva
naslućenoj sumnji u događaje
koji bi nas mogli izmeniti.Prate me ukočena stabla
podrugljivog sjaja u krošnjama,
deceniju neosvetljena apoteka,
krovovi uspavani snegom
i zadah praznine sa napuštenih
izloga na kojima se ogledaju
godišnja doba.U dnu mračnih aleja odmara se
bleda prijateljica zima,
ispitujući čvrstinu načela.Zaklonjen slepom tamom
u kojoj se mešaju oblici
mimoilazim retke prolaznike
ostavljajući za sobom ledeni
dah studeni.Ne znajući kuda bih sa sobom
u sobu unosim nebo
sa četvrtinom meseca
i gorku paniku noći
koju niko nije ispratio.NOKTURNO
Katkad ćutanje, katkad nemi glasovi
traju u tebi, sve dok se ne izgube
preko udaljenih zidova domova,
iznad zatamnjenih prozora
iza kojih se kriju životi bez pravila,
pristrasnost i mračna ubeđenja.
I pitaš se kako se skriti iza
drugačijih slika, sačuvati razum
i ravnotežu, izbeći lica na kojima
su ispisana osećanja poraza
i izgubljene bliskosti.
Sa crnih grana praskozorja već
uzleću zalutale ptice. Istrošen je
i vazduh spasenja, i krv se ledi u
žilama, a nervozno strpljenje
više ne vreba večernje kapi kiše
sa ukusom vlage i neprospavanih noći.RAZGLEDNICA
grad iznad gole i nepokorne ravnice
začet u drvenom srcu hrasta
na bezličnoj razmetljivosti peska
na živim datumima dalekih vremena
u zamislima od kojih zastaje dah
rastao sa grmljavinom transporta
na pregršti najčistije svetlosti
iz snova utkanih po krovovima kuća
izdignut na plavom somotu metala
stvaran u znoju magle i nesanice
iz ljubavi ranjene na stepeništu
iz mešavine zanosa i betona.SUMRAK
otimajući se
svetlostipolusenkama
i lepljivim udasima
baršunaste prašinetorbari sumrak
kroz vedru
agoniju danaobećavajući zaklon
i saučesništvonesavladivim
željama ljubavnika.NEMIR
bleda kao priviđenje
noć se njihala na vetru.sa trga u jamu mraka zuri
preplašeno lice spomenika.preko probuđene tišine
zvona raznose vest.od bezvremenosti i snova
nije ostalo ni traga. -
(0)Od : Svetislav Travica
Izabrane pesme Ane Ahmatove: U svoj grob ja neću leći
1.090 rsdСИВООКИ КРАЉ
Слава ти, болу, тешки и дубоки.
Умро је јуче краљ наш сивооки.Беше јесење, спарно, рујно вече,
Муж мој вративши се спокојно рече:„Знаш, живот изгуби у лову, зацело.
Крај старога дуба пронашли му тело.Жао ми краљице. Млада је и бледа.
За ноћ једну само остала је седа“.Лулу своју тада на камину нађе
И за послом тихо у ноћ он изађе.Кћер своју ћу сада иза сна позвати
И у њене сиве очи погледати.Кроз прозор топола жалобно уздише:
Нема на свету твога краља више.1910.
[ВОЛЕО ЈЕ ТРИ СТВАРИ НА СВЕТУ]
Волео је: три ствари на свету,
Вечерње певање, беле паунове
И избрисанe карте Америке.
Није волео када плачу деца,
Но је волео чај са лимуном
И женску хистерију.
… А ја сам била његова жена.1910.
[МИРНО САМ И ПРОСТО ЖИВЕТИ НАУЧИЛА]
Мирно сам и просто живети научила…
Да гледам у небо и Богу да се молим.
Дугим вечерњим шетњама сам рада била,
Желећи непотребну стрепњу да уморим.Када млади чичак зашумори у јарузи,
Док жутоцрвена рјабина вене мирно,
Ја тада пишем веселе стихове у тузи,
О животу кварљивом, кварљивом и дивном.Са шетње се враћам. Дланове ми лиже
Пахуљасто маче. Чујем нежно мјаукање.
А јарке ватре огањ све више се диже
Са оближњег торња језерске пилане.Тек понекад тишину прекинути зна
Крик рода које на кровове слећу.
И ако ми тада на врата ти покуцаш,
Мени се чини да чак ни чути нећу.1912.
МОЛИТВА
Дај ми горке године болести,
Гушење, несаницу, грознице жaр,
И дете и друга ми однеси
И тајанствени песнички дар,
Ја молим све Твоје литургије,
После многих клонулих дана,
Да облак изнад мрачне Русије,
Постане облак у знаку славља.1915.
МУЗА
Кад бих је чекала у позном ноћи часу,
Живот би ми бивао на правој муци.
Почасти, младост, слобода, шта су
Пред драгом гошћом са дудом у руци.И ево дошла је. Лице није скривала.
Пажљиво гледа у мене, као да ме зна.
Питам је: „Ти ли си Дантеу диктирала
Странице Пакла?“ Одговорила је: „Ја.“1924.



