Presing

Tri keksa

Na trenutak se činilo da je služba potpuno zabatalila potragu za jednim od najopasnijih terorista u regionu, no onda je odjednom iskrsla hitna dojava sa informacijom o lokaciji.

Tajgu Buri je uvek uspevao da bude za korak ispred potere ali je ovaj poslednji korak toliko vremenski ograničen da mu je jedino preostalo na brzinu se zagrliti i pozdraviti sa sinovima pre nego uskoči u posebno pripremljeno sklonište. Na tom kratkom rastanku podelio im je ceduljice sa adresama ljudi koji će se za njih pobrinuti, te ih posavetovao da do grada Zajeberdžana u kome će naći svoje utočište ne idu istim putem niti zajedno. Onda je svakom dao po jedan keks rekavši da će im životi, ako ne promisle kuda od sada idu i šta rade, biti kao taj keks. Oni se pogledaše upitno ne razumevajući sasvim šta im stari otac zbori pa uzeše svaki svoj keks i utekoše hitro iz kuće kud koji. Trčeći kroz tminu, svak na svoju stranu, začuše rafalne pucnjeve i prasak bombe. Poslednji otpor i pogibija njihovog cenjenog oca. Sada su ostali sami a prva gradska svetla behu daleko, jako daleko… Štilju Buri je odmah pojeo svoj keks, Cajpe Buri ga je bacio a Žipr Buri sačuvao za kasnije.

I tako, prešli su težak put do svojih novih adresa, rodbine i prijatelja zahvaljujući kojima su dobili sve što im je potrebno da započnu nove živote, a sve to zbog Tajgua koji je zaradio status žive legende i čije se ime izgovaralo sa izrazitim strahopoštovanjem.

I postali su nalik mnogim stanovnicima Zajeberdžana, poprimivši njihove urbane navike i osobine i tako se potpuno uklopili i utopili u novu sredinu pa su vremenom počeli da žive krajnje jednolično izgubivši svaku vezu sa likom i delom svog pokojnog oca. Cajpe se zaposlio u prodavnici mešovite robe gde je uglavnom uhodio ljude pazeći da nešto ne ukradu. Takav idiotski posao je, međutim, bio kao stvoren za njega jer je i inače u slobodno vreme voleo da viri iza zavese snimajući kroz prozor svoga stana šta ko napolju radi, s kim se sastaje ili kuda ide. Pošto je na poslu zapravo samo glumio prodavca, morao je da se pravi kako stalno nešto radi, pipkao je robu po rafovima, zamenjivao flaše pića istim takvim flašama, šetkao se i briskao, a zatim nestajao u magacinu iz kog bi ponovo izlazio nakon svega par minuta, i tako ukrug celu smenu.

Jedino što ga je zasigurno izbacivalo iz takta su pojedini „omladinci“ koji brzo izvale šta on tu u stvari radi i krenu da ga sprdaju tako što mu prepreče put ka magacinu ili namerno stoje i bleje između rafova, a nekad i idu za njim pa ga zapitkuju gde šta stoji i svakakve budalaštine na koje on onda mora nevoljno da odgovara ili da bukvalno pobegne paranoično u magacin, ne izlazeći odatle dok ta ekipa ne napusti prodavnicu. Oni uporniji bi ga čak i psihički zlostavljali konstatujući da im deluje nervozno ili bi ga pitali zašto mu je neprijatno što ga ispituju, ili bi skroz zamenili uloge pa bi oni upadljivo pratili i posmatrali njega, stajali između rafova upoređujući vrste hlebova i njihove cene, ili bi se svađali s njim jer su kobajagi pomislili da je kupac pa bi ga dodatno provocirali rečenicama tipa: „Ajde bre, ne kupuješ samo ti u ovoj radnji, stani tu i sačekaj“. A dešavalo se i da stanu između rafova na početak i kraj reda, držeći ga tako zatvorenog bez izlaza, pa bi morao da se provlači pored njih pošto su se namerno raširili preko prolaza tobož gledajući cene i preturajući po artiklima.

Štilju je pak važio za čudaka koji samo spava, jede i kenja, prespava ceo dan a onda cele noći svira violinu. Upadao je u promenljiva stanja. Uglavnom ga je sve mrzelo u životu i sticao se utisak da bi sav mlitav i nikakav, kakav beše, zaspao pokušavajući da u skoku dotakne mrežicu koša, ali kad je u pitanju nešto što silno voli tu bi ispoljavao brzopletost pa je tako jednom, uželevši se jako sviranja na violini, napravio nagli potez gudalom i sebi izbio oko. Realno, bio je loš violinista, iako se strašno trudio.

Žipr je robovao poslu i pored toga nije stizao ništa drugo da uradi osim da obavlja kupovine namirnica i gomila kojekakve stvari koje su mu, a neretko i nisu, bile potrebne.

Kako bilo, sva trojica su se nekako snašla u svojim novim navikama i načinima života, i to je tako trajalo sve dok se nije pojavio neko ko je ubijao ljude i to samo zato što pišaju napolju, po ulicama, parkovima i sličnim mestima u gradu. Govorilo se, šuškalo i nagađalo sve i svašta, ali u osnovi je bilo to da lik nije izvorni Zajeberdžanac već da je došao sa strane i da mu je povod za ubijanje ljudi krajnje bizaran pa se pretpostavljalo da ima i određene mentalne probleme. Delovao je na širem području grada, no nakon jednog ubistva, primećen od strane policije, uzvraća paljbu da bi potom nestao među zgradama, a sve se dešavalo u kraju gde su živela i braća Buri. Policijski inspektor Pretresku odmah je naložio da se sprovede detaljna istraga, te da se ispitaju svi u tom kraju. Cajpe se tako našao u centru pažnje jer ga je jedan od zalutalih metaka pogodio dok je špijunirao kroz prozor šta se napolju dešava. Preživeo je, sa izvesnim zdravstvenim oštećenjima i posledicama. Jedva je izbegao i optužbe da je umešan u to ubistvo, ali su se zbog toga i ostala dva brata našla pod policijskom istragom.

Žipr je imao alibi jer je celog tog dana bio na poslu i smucao se po tržnim centrima tako da ga je policija brzo preskočila i ostavila na miru, ali su mu neki ksenofobi opljačkali i spalili gotovo sav imetak. Najzad, poslednji od trojice braće, Štilju, beše im posebno sumnjiv pošto su njegova fizionomija i crte lica najviše odgovarale izgledu ubice. Saznavši od Cajpea da je policija krenula po njega, nenaspavan i onako ćorav, dade se u beg ali je misleći da ide pravim putem otišao pogrešnim i pod tim srećnim okolnostima nestao iz vidokruga upavši u rupu na obližnjem gradilištu. Tom se prilikom dobrano ugruvao i ostao da leži na dnu te rupe. Kasnije je navodno viđen kako grickajući keks šeta ruku podruku sa jednom devojkom iz komšiluka koja ga je, kako se pričalo, čula dok se lomatao i jaukao po mraku, dotrčala i izvukla iz rupe a zatim i skrivala u svom stanu, a sve to zato što je bila očarana njegovim krajnje čudnim sviranjem violine. No, to su sve bile neproverene informacije jer se od tada o njemu više ništa nije čulo, ni gde je ni šta je.