Šta je samoća? „Čuvar dalekovoda u pustinji? Jednočlana ekipa tvrđave od peska?“ – Studija samoće, Česlav Miloš

Odgovor na ova pesnikova pitanja je: jeste, i to je samoća, ali nije samo to. Da li je samoća put ka sebi samom, kao što kaže Zaratustra Ničeov? Da, i to jeste, ali nije ni samo to. Samoća nije samo usamljenički život ili življenje sa sobom, za sebe i u sebi, jer je to nemoguće. Nemoguća je egzistencija u potpunoj izolovanosti od ljudi (i samac je rođen u nekom mestu, odgojen u nekoj porodici). I on je u vezi sa prirodom, makar to bilo sa osnovnim egzistencijalnim elementima prirode i kosmosa (vazduh, voda).

Antologija obuhvata pesnike, od kojih su neki najveća imena domaće, regionalne i svetske književnosti, koji su se bavili pitanjima samoće i usamljenosti.

Ivo Andrić – LANjSKA PESMA

Mirišu silno bijeli cvjetovi
i pada sitna kiša proljetna,
ja kisnem sam.
O niko ne zna kako je
teško hodati sam i bolestan,
bez igdje ikog svoga,
u zlatno proljeće.
U srcu mome nema ljubavi,
u srcu mom su tamni spomeni,
davni i mučni.
Silno mirišu bijeli cvjetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi.
Sam i žalostan.

Adam Puslojić – NULTI ČAS
J. A.
Sam sam kao pustinja.
Zato me je nemoguće sasvim
napustiti, nemoguće i ubiti
minulom ljubavi. Ubijaju me
nebitnim: unižavajućim
detaljima barokne izmišljotine.
Osrednjosti, gadosti sivila!
Ja sam neko veliki i zao sam
besmisao, gotovo (isto) kao
onaj najveći besmisao.
Svima sam to rekao, ali
oni ne poimaju me
i ne pristaju lako
da im se život svede,
kao sveti zbir ničega,
na ovaj moj nulti čas.