Јово Варагић

САМ

Куда ови дани непрестано језде,
Носећи ми собом сваки срца дио,
И куда ће ове расуте звијезде,
О којима сам тако много снио?

Са њима су пути одређени моји
И видици, што се сваким даном множе,
И у души мојој нешто кобно стоји,
Што кроз сузе само говорити може.

И контуре видим дана што ће доћи:
Плакаћу и даље много чије јаде,
И опет ћу многе невеселе ноћи
Бити сам и згажен без срца и наде.

Никад туђа рука са милости меком,
Преко врелог чела мога прећи неће,
И опет ћу себе жртвовати неком,
И нечије туђе творац бићу среће.

Док крај мене многи пролази и хити,
И дани и сати богзна куда језде,
С племенитим болом ја ћу самац бити,
С болом, што је висок као и звијезде.

Иво Андрић

ЛАЊСКА ПЕСМА

Миришу силно бијели цвјетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.

О нико не зна како је
тешко ходати сам и болестан,
без игдје иког свога,
у златно прољеће.

У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тамни спомени,
давни и мучни.

Силно миришу бијели цвјетови.
Киснем. Без мира, без љубави.
Сам и жалостан.

Алекса Шантић

ЧАСОВИ

Овдје никог нема. У мрачној самоћи
Сам стојим ко муњом опаљено дрво;
И хук вјетра, што се малоприје рво
С огољелим грањем, заспо је у ноћи.

Но ја добро чујем ход, кораке вјечне
Невидовних снага што ко стража бдију,
Продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне,
Плијене и носе и ниште и бију;

И бога и небо, живот и саздање,
Све у исто доба. И у мојој крви
Овај грдни повор ја ћутим гдје врви,
И од мога жића све остаје мање.

И њихову кобну пјесму: тика – така
Ја слушам, и срце све удара тише;
И ја видим јасно: све више и више
Да постајем само црне земље шака.

Јован Дучић

НАЈТУЖНИЈА ПЕСМА

Знам за неизмерне и болне самоће,
Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,
И кад срце празно престаје да хоће
Ни венце победе ни љубави жене.

Знам за непроходне самоће без даха,
Кад конци са свачим падну покидани,
И у којим срце застане од страха;
Кад свему око нас изгледамо страни.

Кад нас очи ствари равнодушно мотре,
И душа пред собом престрављена стане;
И сопствена повест кад се цела потре;
И кад је од леда суза која кане.

Ни семе у бразди ни стопа на путу,
И како је тешка сена коју вучем!
Канда туђе срце бије у мом куту?
Све светле палате живота под кључем!…

Вај, колико пута умиремо? Ко би
Знао за све тмине под сунцем? И зна ли
Ико сва беспућа у сутону доби?…
И како смо често очи затварали…

Стеван Раичковић

СЛОБОДА ЈЕ УСАМЉЕНОСТ

Сам сам. Слух ми као у хрта:
Не шкрипи ни орман (о нисмо у причи!).
Ова свикла соба већ ми на гроб личи.
Пода мном је даска: глатка, мукла, крта.

Свака ствар је сама у својој тишини.
Сама ми је рука лева, сама десна.
Саме су ми очи упаљене од несна.
Само је срце у овој шупљини.

Гле у стаклу: сунце! Жута мрљо,
Под којом сам се жего, чистио и прљо!
(На некој падини сад у житу, ражи

Једна сама булка моје око тражи.)
Слобода је усамљеност, ал не лечи.
О тежи је мук од тешких речи.

Десанка Максимовић

САМОЋА

Од јутра ходам
адом између набујалих вода.
нигде никога, само тајна
замршена грања,
само ја и самоћа
бескрајна, слатка и очајна.

Нигде зверке, детета, човека,
а мирис сунца наноси те
отуд одакле нећеш доћи никад,
и светлост има сјај твојих беоњача,
и одјек једног поноћног плача
уза ме корача.

И кад год ме грана дарне,
чини ми се твоје раме
иде уза ме,
од сенке на стази учини се
да ти чекаш,
а знам да то не може бити
одсад па до века.

Војислав Илић

У ОСАМИ

Кад одјекне славуј – песма у даљини,
И засија бледи месец на висини,
Кад уморан у осами свет почива,
По камену тихо струји вода жива.

Тада Господ од палата својих зрачних,
Тихо слази над висове гора мрачних,
И уз песме анђеоске, пуне миља,
Руке диже и светове благосиља.

А чују ли дах Божији милиони,
Дах што струји по далекој васиони?
Дух га чује у шумору тавне ноћи,
И мисао што се рађа у самоћи.

Михаил Јурјевич Љермонтов

ЈЕДРО

Беласа једро усамљено,
Кроз плаву маглу мрешка сјај! …
Шта ће по свету недогледном?
Што остави свој родни крај? …

Таласи пљуште, урла ветар,
Јарбол се повија, ко прут…
Не тражи оно срећу светом,
Нит га од среће води пут!

Под њиме плаве воде јуре,
Над њим је јарког сунца вир…
А оно вечно хоће буре,
Као да буре дају мир!

1832.

Милутин Бојић

САМОЋА

Ноћас се бели вео с гора смаче,
И тихих туја сумор јесен просу,
И мукло поље вранама се осу:
Ноћас сам чуо како Срећа плаче.

Великих жудња жеђ ме нова таче:
Чежњиве, сунце смакнути су хтеле.
Огњем лепоте ненадно су свеле.
Ноћас сам чуо како Срећа плаче.

Сломљене барке све јаче и јаче
Хук развејава и нада се дроби:
Несита жеља сама себи коби.
Ноћас сам чуо како Срећа плаче.

Херман Хесе

У МАГЛИ

У магли све чудно се чини!
Самотан сваки жбун и кам,
дуб не види дуб у близини,
сваки је сам.

Другова беше тма и тушта
док светао живот ми био;
сад, кад се магла спушта,
сваки се скрио.

Нико мудар не бива
док тмину не позна што њега
неумитно скрива
и одваја од свега.

Магла све мења толико!
Живот је самотан плам.
Никог не познаје нико,
свако је сам.