Моравски крокодил

Звони ми телефон. Од када сам се вратио са мора, променио сам грчку мелодију за примеренију овом тренутку у коме живимо. Pump it up, упоран је телефон. Исидора!

„Оче, сад сам се чула са Светланом. Је л’ те звала?“

„Није! По обичају, мени се последњем јави.“

„Преживећеш! Докле си стигао?“

„Ево ме код скретања за Крагујевац. Јавићу се када стигнем.“

„Важи, ћао!“

„Ћао!“

На путу сам за Параћин. Тамо ме води новинарски посао. Извештавам за „Правду“ са економског форума који се одржава у том граду у организацији Регионалне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља. Ови вишедневни форуми су идеална места да видите колеге из других градова и околних држава и мало се подружите, што подразумева пуно регионалних трачева и многооо алкохола.

Преко дана се дружимо на форумским паузама. Ту смо сви релативно нормално обучени, прилагођено дневним и пословним активностима, али када увече одемо на заједничку вечеру или коктел, неке колеге, а нарочито колегинице, не можеш да препознаш. Прилази ми Весна, колегиница са једне београдске телевизије.

„Је л’ се ми познајемо?“

„Брате, да сам те срео на улици, не бих те препознао и прошао бих поред тебе!“

Заједно смо седели данас, обоје у фармеркама и мајици, она у патикама, мислим, ненашминкана. А сада испред мене стоји жена у елегантној вечерњој тоалети, са доообрим шлицом и нешто блажим деколтеом, лепо нашминкана, миришљава, високе штикле… Иначе, њене анализе економских кретања су права поезија. Уживам пратећи их. Оштрог ума и бритког језика… или обрнуто, тек жена зна посао!

„Била сам и код фризера после предавања, видиш каква ми је фризура! А!“

„Феноменална је!“

„Ма немаш ти појма! Битно да ми студираш сисе!“

Тек сам тада приметио да јој стварно бленем у груди. Нисам ни био свестан тога.

„Е, извини, није било намерно.“

„Ма ок је, наши смо, само ми реци ако ми је деколте дегуте?“

„Чуј дегуте! Таман је како треба. Ја слабије видим, па што је већи деколте, веће су и шансе да га приметим!“

„Знаш шта ми је пало на памет, зашто смо на економском форуму баш у Параћину?“

„Немам појма.“

Мислим се да је вероватно због седишта те регионалне организације или главног финансијера, али верујем да Весна има неку другу идеју у глави.

„Па види, Параћин је вероватно добио име по парама, а паре имају везе са економијом, па где ћеш логичније решење за избор града домаћина економског форума!“

„Вау, јеси сама то смислила?“

„Нисам ја баш толико паметна, помогла ми је моја сестричина која иде у први разред!“

„Добро је, већ сам се уплашио за твоје ментално стање!“

Параћин наравно нема никакве везе са парама. На том месту су Римљани подигли мало насеље Сарматес у коме су се путници намерници одмарали и мењали коње на овом познатом Војном путу или Виа Милитарис, како се тада звао. Ту се налазио и средњовековни град Петрус.

Име Параћина се везује за човека, вероватно грчког порекла, по имену Паракин, који је био скелеџија на реци Црници. Име села се први пут помиње у повељи кнеза Лазара из 14. века, где се спомиње „Трг Паракинов брод“. Временом се име променило у Параћин.

„Него да те питам нешто озбиљно. Читала сам твоју анализу, тј. више прогнозу за биткоин и друге криптовалуте у наредном периоду. Нисам видела сличну, а пратим добар део доступних стручних процена из целог света. Мање-више се сви слажу да ће његова вредност на тржишту да расте, али си ти до тог резултата дошао на неки чудан начин. Допало ми се.“

„Имам пријатеље у другој димензији, па ме извештавају о кретањима у будућности!“

„Ма да, могу да ти кажу бројеве за лото, али си ти изнад тога, па информације из будућности користиш само посла ради!“

Ето, логично! Свако прво помисли на лото као и ја што сам. Али неће да каже онај кнез Пера. Глуми неку моралну вертикалу! Мада у сваком случају њему је лако кад је дух!

„Ај их, молим те, питај за мене када их будеш видео следећи пут. Је л’ има неки делија за мене на овој планети или сам цео живот осуђена на будале? Како их уопште призиваш, имаш ону таблу за призивање духова? Ај, немој ме, мајке ти, лепо сам те питала којом си анализом дошао до резултата раста биткоина. Само ме прескочи са другим димензијама!“

„Лутко, то је тајна. Ако ти кажем, мораћу да те убијем!“

„Јбт, Ацо, како отрцано! Је л’ пада нека на те глупости из средњег века?“

„Не могу да се одбраним! Није све до глупости, нешто је и до мог урођеног шарма!“

„Доооброоо… ајмо сада један озбиљан одговор на моје озбиљно питање!“

„Имам биткоине, па ми не одговара да им вредност пада. Зато сам написао мало оптимистичнију прогнозу, како бих мотивисао инвеститоре да улажу у биткоин.“

Завалила се у наслон фотеље, прекрстила дуге голе ноге (а било би чудно да поред оноликог шлица нису голе) и гледа ме. Фиксира! Узме гутљај белог вина и гледа. На крају проговара, чини ми се искрено.

„Знаш шта, најгоре је што верујем да си стварно способан да урадиш тако нешто. Мада ти не верујем ни реч. Прво ти и биткоини, нема шансе. До јуче си писао за криминалну хронику и дружио се са људима који лако пуцају, а тешко сричу слова. Од њих ниси могао да научиш да улажеш у криптовалуте. Друго, не личиш ми на човека који штеди. Значи, Ацо фацо, лажеш своју другарицу!“

„Лутко, нема ту много тајновитости. Криптовалуте нису старе, лако се сагледа њихово кретање кроз кратку историју, како реагују на разне друштвене промене, на ратове, земљотресе, економске кризе… Онда сабереш два и два и то је то.“

„Ако немаш ништа против, цитираћу у свом тексту један део те анализе?“

„Слободно, но проблемо!“

„Е, сутра ујутру, пре почетка форума, ишла бих до Раванице да запалим свећу. Хоћеш са мном?“

„Радо. Дефиниши ми ујутру?“

„У седам да се нађемоооо… може овде на улазу?“

„Може.“

„Још само једно питање и нећу више о послу. Како коментаришеш економску кризу у земљи?“

„У Србији нема економске кризе… тек ће је бити!“

„Паметница си ти, Александре! Одох ја на спавање. Видимо се сутра у седам.“

„Хоћеш да те отпратим?“

„Нећу, могла бих да дођем у искушење да те позовем у собу, а онда бих морала да те убијем да се не прочује!“

„Отрцано! Пази се крокодила!“

„Каквих, бре, крокодила, шта лупаш?“

„Моравских, најгори су!“

„Лаку ноћ, Ацо, и промени пиће! Други виде беле мишеве, а ти крокодиле!“

Пољубила ме у образ и отишла у ноћ! Гледам је како одлази и песма Рибље чорбе се сама намеће:

Вече не мирише на ракове и шкољке

Месец је бледа флека боје цимета

Узимаш ципеле за шетање кроз снове

Улица воли ритам твојих корака

…

Кад ходаш, не застајкујеш

И земљу не додирујеш…

Окрећем се и одлазим у свој хотел. Машу ми колеге из једне кафане да им се придружим и ја, ајде, да попијем још једно пиће. Нисмо се дуго видели.

Моравски крокодил, нисам то измислио. Волим да прочитам понешто везано за људе или градове са којима долазим у контакт. Елем, крокодил, моравски, стварно је постојао и то сигурно не само један. Пронађени су фосилни остаци крокодила који је живео на овом простору пре неких 15–20 милиона година. Тешко да је неки преживео до данас, па колегиница Весна нема чега да се плаши.

Наравно, загинуло се те ноћи. Толико познатих људи на једном месту, са сваким да прозбориш по коју, па упознаш и неке нове људе, па са сваким по гутљај-два, по минут-два, и време пролети.