Већ напролеће деца су почела да се окупљају на игралишту. Неколико испод коша и испред гола, већина на клупама и зидићу. Одраслији ученици и млади студенти куцкали су у мобилне и један другом нешто показивали. То је био нов, изазован и другачији свет, бескрајно удаљен од свакидашњег. Стварао је опну недодирљивости око њих тако да су их и кућни љубимци заобилазили у широком луку.

Пензионери који су излазили предвече у здравствене шетње обилазили су групе и групице и осећали да око младих расте неки неспокој. Седали су опрезно на крају игралишта, подозриво осматрали околину и тек понекад проговарали.

– Шта то раде? – питао је старији.

– Договарају се. Они одраслији иду на улазе у блок.

– А други?

– Иду за њима. Гурају се и журе, широм отворених очију да ништа не пропусте.

– Шта да не пропусте?

– Траже нешто од сваког ко улази. Изгледа – документа. А понеком и наплаћују улаз.

– Зашто? Ко су они? – забрину се старији.

Млађи не одговори. Ово подсећа на време ратова и окупација, мислио је.

– Можда због ратова по свету и терориста – изрече. – Појачана контрола.

– Треба свратити у месну заједницу. Они знају.

– Треба – уздахну други.

Али месна заједница је била чак у другом блоку, а његове отежале ноге су протестовале и на саму помисао на толики пут. Он се помери у столици и упита жену која је пролазила са две торбе у рукама:

– Добар дан, комшинице. Каква је то контрола?

Жена спусти торбе и слеже раменима.

– Траже документа да станујем овде. Као да се по овим торбама то не види.

– Да вам помогнем? – понуди се неодлучно.

Жена га зачуђено погледа и одмахну главом.

– Не треба, хвала вам. Срећом, имала сам личну карту…

Контрола улаза? – мислио је. Шта има тако важно у овим зградама?

– Неколико станова на средњем улазу сваки час мењају станаре – старији је слично мислио. – Прича се да су МУП-овци, БИА, или неке невладине организације за курсисте из унутрашњости.

– Курсисте? Шта уче? Вожњу?

Старији се насмеја.

– Где ти живиш? Какву вожњу! Курсеви за лидере људских права!

– Лидере… људских… А Димитрије Туцовић? Мендела? Ганди? Шта су они?

– Историја, драги мој. Данас завршиш тромесечни курс, добијеш чин лидера – мајора и још ти три месеца плаћају стан, храну и волонтерски џепарац зато што си курсиста.

– И ови их обезбеђују? Ама како ту децу коју занимају само мобилни и журке могу да ангажују? Да се играју тајних агената?

– Вероватно су будући курсисти. Раде за волонтерски џепарац. Данас се лидери узгајају као печурке. На сеновитом, заклоњеном и безбедном месту.

– Али то су наша деца!

– Има и деце жељне спектакла и догађања. А већином су 30+, они са мегафонима, курсисти – мајори, пуковници и генерали, они са вишим курсом.

– Ево их, долазе! – скупи се млађи у столици.

Заиста, дошли су у гомили, неколико старијих и буљук деце за њима.

– Чика-деда – први се обрати млађем пензионеру. – Овај појачавач ти треба. Много ће ти помоћи. За само три хиљаде.

– Какав… појачавач? Шта…

– Ма, хиљаду је доста – пресече вођа. – Видиш какав је!

– Какав сам… то? – узбуди се пензионер.

– Готово! – узвикну неки заповеднички глас из даљине. – Идемо!

И одоше, не осврћући се.

– Чекајте, децо! – узвикну за њима. – А појачавач? Ево, даћу вам две хиљаде…

На улазу у блокове сунце заблиста на полицијским шлемовима. Младићи и клинци се панично разбежаше на све стране. Једино вођу, оног који је ишао први, зграбише два полицајца. Док су му стављали лисице, руке им се сударише – момак је прхнуо као лептир и одлетео, машући црним крилима. Црни Лептир, помислио је пензионер, то је он!

– Јеси ли видео? – упита зачуђено.

– Да. Ухватили су једног.

– Нису. Прхнуо је и одлетео! Црни Лептир!

Старији се загледа у њега.

– Шта је теби? Сунчаница? Какав лептир…?

– Па побегао је. Одлепршао.

– За кога ти навијаш? За блокадере или за ред и мир?

– Навијам за лептире – рекао је и издржао подозрив поглед. – И они су наша деца… И за мир у држави…

Осмотрио је појачавач (чега? Како?). Да га ту оставим? Ипак, мени су га наменили. Платићу им, ако опет дођу…

Из даљине се чула множина повика који су се приближавали. Простор поцепа писак многобројних пиштаљки.

Долазе овамо, упаничио се. Већ је видео око себе мноштво тих младих, пркосних лица која бесомучно пиште и наређују. Потражио је у џеповима – имао је три хиљаде.

Невидљива, бучна колона прошла је улицом изазивајући подозрење и страх. Нико није свраћао до њега. Нисам важан ни као дужник, помислио је.

Опрезно је узео појачавач и, држећи га што даље од себе, понео кући.

Тако су млади, понесени и збуњени, мислио је. Они су као млади свемир који је почео да се шири по неким својим законима. Сви им угађају: родитељи, учитељи, професори, политичари, полиција, спонзори, власт – ко сам ја да им нешто одбијам? Па и ми, зарозаних панталона и лелујава хода, ускоро ћемо зависити од њихове добре воље. Ама, платићу и пет хиљада, само да та њихова будућност буде боља. Они су лептири, видео је, у надмености незнања донеће нам неку истрошену, бившу будућност, а они ће одлетети у зреле године и нас кривити што та будућност није она обећана, из мобилних телефона и са спотова, коју су желели.