2. Lidija

Položim cveće na grob mog supruga dok Miloš namešta klupu, nikako da je namesti kako valja. Petar je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre tačno dvanaest godina, i to dve godine nakon što smo usvojili Miloša. Voleo ga je, znam to, bio bi ponosan na to u kakvog muškarca odrasta. Miloš ga se ne seća jer je imao tri godine, usvojili smo ga sa godinu dana i Petar je proveo sa njim dve dobre godine, uvek ga je grizla savest jer zbog njega nismo mogli da imamo decu i zato je Milošu bio jako dobar otac.

Nikad se više nisam udavala ponovo, a kako Miloš postaje zreliji sve mi je teže da ga upoznam sa nekim, jer moj sin ne želi muškarce u mom životu dok živi sa mnom. Jedina muška figura u njegovom životu bio je moj otac, bivši pukovnik i stara škola, jedan brak i tačka. Nisam rekla Milošu da je usvojen, mislila sam da će mi biti lakše da mu kažem kad odraste, ali ne mogu, jednostavno ne mogu.

– Hej, nije li ono onaj političar? – Miloš gleda na levu stranu. Okrenem se i vidi stvarno. Stefan Jocić.

– Možda posećuje onu curu koja se ubila? – moj sin nagađa.

– Ne verujem. Ne bulji Miloše, nije kulturno.

– Sad je prekasno za to. Političar nas je primetio. Sam je, mislila sam da su obično okruženi pratnjom, jer su tako pošteni.

– Hajde, idemo. Morali smo da prođemo pored političara koji je bio okrenut ka nama.

– Dobar dan – pozdravim ga.

– Dobar dan, Lidija. Zapamtio je moje ime?

– Miloše – pozdravlja i mog sina.

– Ćao, ko je umro? – pita Miloš.

– Miloše! To dete.

– Moja majka, pre tri meseca – političar mu ipak odgovara.

– I moj ćale, ali on je poginuo pre dvanaest godina.

– Moje saučešće – pogledao je u mene.

– Hvala, i sa moje strane saučešće. Nekako svi zajedno krenemo ka izlazu.

– Treniraš boks? – političar pita Miloša.

– Da, pa bar dok me keva ne natera da se ispišem. Po njenom mišljenjuu nijedan sport nije bezbedan – moj sin se žali.

– Pa kad nije – namusim se.

– Ti si muškarac, moraš biti sposoban da odbraniš sebe i svoju majku – političar se umeša.

– To sam i ja rekao.

– Gospodine Jociću, ne punite glavu glupostima mom sinu – upozorim ga.

– On je muškarac, i zovi me Stefan.

– Stefane, njemu je mesto u školi a ne na ulici – kažem.

– Šta ako ga u školi neko napadne?

– Šta ako ja napadnem tebe na groblju? Ma ko je on da mi soli pamet o odgajanju mog sina?

– Shvatam tvoje muke, Miloše – političar se smeje, a i sin.

– Ma ne, ona samo ne voli političare – moj sin me sve više ukopava. Aman, sinko.

– A je l’? – okrenuo je glavu ka meni. – Zašto?

– Misli da ste svi kriminalci – Miloš odgovara i ovog puta sam se postidela.

– Za ime Božije, dete. Stvarno lupeta.

– I jeste li? – pita Miloš.

– Šta?

– Kriminalac – Miloš je ozbiljan. Političar se smeje, ali taj osmeh… nije osmeh. Dete to ne može shvatiti, ali neko kao ja, ko je dosta patio u životu može, postoji osmeh koji boli.

– Ukoliko bih ti rekao da nisam da li bi mi verovao? – pitao je ozbiljno.

– Ne znam, ne poznajem kriminalce, ali izgradio si mi teren za fudbal tako da ću ti verovati na reč.

– Pa hvala, mladi čoveče – nasmešio se.

– Nema na čemu.

– Šta kažeš ti, Lidija? Jesam li kriminalac? – zastao je i prostrelio me pogledom. Zašto ne mrdam?

– Ne poznajem te. A to za kriminalce je generalno mišljenje koje vlada u Srbiji, zapravo ja uopšte ne pratim politiku, ne gledam ni TV – priznam.

– To nije tačno. Gledaš one kriminalističke istražitelje – moj sin upada.

– I je li posao patologa zanimljiv kao u TV-seriji? – Stefan me pita.

– Bože ne, nemamo ni polovinu instrumenata i mašina koje poseduju mrtvačnice na TV-u – priznam.

– Kako je žena postala patolog? Zar te nije jeza od mrtvaka?

– Ne.

– Zašto?

– Zato što mrtvi ljudi ne mogu da te povrede. To su samo tela bez duše.

Nije imao šta da kaže na ovo.

– Mi idemo ovamo – ugledam svoj auto.

– Ja idem na drugu stranu. Hvala na razgovoru. Klinac – podigao je ruku, Stefan i on su se sudarili pesnicama. Nisam imala pojma šta je to, ali znam da sam videla tetovaže ispod tog rukava, deo tetovaže.

– Nikad ne oklevaj – političar je rekao mom sinu.

– Shvatio.

– Lidija, prijatno.

– Prijatno – promucam zbunjeno.

– Šta je to bilo? – pitam svog sina kad uđemo u auto.

– Bokserski potez, mama – nasmejao se.

– Ha – političar koji zna da boksuje? I posle kažu da nisu kriminalci.