Šta sve ne mogu

Ne mogu da jedem. Kad sam bio mlađi napisao sam jednu uspešnu pesmu o bubicama gađenja u glavi i jednu manje uspešnu o prehranjivanju kamenjem. A kada tako mlada dušica reši da nešto stavi u verse, priznaćete, to mora da je velika stvar, veliki problem.

Jednostavno, raznovrsnost me ubija.

Različiti oblici, sve te boje, temperature, filozofski sistemi pripreme hrane, celine ili delovi, komadi i komadići… O tzv. ukusima da i ne govorim.

Ta neverovatna aljkavost u ishrani me potpuno izbacuje iz takta. Nikad se dva puta ništa ne ponavlja. Samo dva puta, zamislite!? Parče hleba, šaka pirinča nikad nije ista, ta posuda u kojoj je nešto polutečno, hranljivo, čvrste štanglice nečega pored, komadi koji se tretiranjem alatki za hranjenje pretvaraju u amorfnu masu… a opet sama pomisao da moram svaki dan i to više puta da trpam najneverovatnije predmete iz okoline u sebe da bih mogao šta – da budem živ?

Ja, koji sam misao uglavnom i sva moja malobrojna zamišljena rodbina na planeti?

Mi to moramo isto, potpuno isto da radimo kao i neki štakori, golubovi, kao neki ljudi…

Ja?? Hej!

Šta čekate naučnici? Cepate atome, ubrzavate nemoguće male stvari tako ozbiljnih lica kao da stvarno i postoje, a još niste smislili neku kul infuziju bez ikakvih obeležja i svojstava da je primimo ravnodušno i neosetno kako i treba da bude… Hej, najumnije glave, kako je moguće da se još držite tog prepotopskog kodeksa da kod nas ( kod ljudi ) sve mora biti jedan mali spektakl, pa i najobičnija ishrana, nažalost neophodna ishrana!?

Neka se najsposobniji među vama, znate vi sami najbolje ko je tu među vama beskrupulozno plagirao neke doktorske disertacije, neka se on poduhvati da ode u Pariz, nađe najboljeg svetskog chefa i zadavi ga u kuhinji za primer, a vi ostali zaustavite smesta sve aktivnosti u lociranju i ubrzavanju te čestice i angažujte sede glave da napravite tu, štagod, sivu vodicu pretpostavljam. Neka mašinci osmisle aluminijumsku aparaturu, s jedne strane poliranu, s druge matiranu, neka asocijativno podseća na malo veći punjač (ukoliko smem ja, moja beznačajnost da vam predložim neka rešenja, samo predlozi naravno, naravno…), dajte idejni projekat sa tehničkim nacrtom onim šmekerima koji pilotiraju 3D štampačima neka izbace nultu seriju, i ukoliko zadovoljava elementarne standarde kvaliteta pošaljite je dole, onim lažovima iz marketinga da pripreme pravu anesteziju za nas, da kunjamo i balimo otvorenih očiju a srećni, srećni… kažem ako se sve to odradi ovako, onda rasteretite za boga miloga malo sve te salesmen I prodavce na planeti, pozovite ih, svečano im uručite zahvalnicu i Oprost za sve kvote, benčmarkove u večnosti i delegirajte im nove zadatke, jednostavne zadatke za njih – da nam ulaze noću u stanove, u sobe i daju nam tu kul infuziju, bez ikakvog pritiska, bez ikakvog nagovaranja, oohho oni će pristati, pristati sigurno… Važno je da nas lažovi zaista dobro pripreme da ne osetimo ništa, dobro možda neko malo peckanje za koje ćemo uvek ujutro misliti da je san.

Kakav bi to svet bio! Svet srećnih, svet mirnih.

I eto, možda ja imam i poneki problemčić, ali uvek nudim rešenja. Neka neko gore od vas uzme u obzir ovu moju inovaciju, krenuti od početka kako treba, prvo patent, pa biznis plan… Ne znam… Samo nemojte posle – bude nešto, a da bude nisam vam rekao… Nemojte samo meni taj Tesla-Markoni fazon, ja sam opasan i kad hoću onda tačno znam šta hoću.