ЦИКЛУСИ

Сањам, ове зиме, у циклусима. На ред је, канда, дошла прошлост. Нека дубља прошлост, ранији дани, па онда, по свој прилици, још дубља од ње. И неки простори у којима се одвијала. Неки предели, нечија лица, одломци реченица, парчад нечијих покрета. И све то некуд смера, води ме. Одвија се филм без моје воље, кад ме сан завара. Међутим, пре дан два, у току јутра, после више таквих снова и док сам се још разабирао по циклусима, покушах да се сетим нечег, настојах да подигнем тај поклопац од туча, јер доле је тмина као у спиљи.

Доле је празан саркофаг.

Читаво ми јутро пролази у немиру од тог парчета сна који се призвати не да. Кад ми, у току прања кошуље (тренутак зена под млазом хладне воде, кад сасвим се отиснух од непосредне радње), то просине: сањао сам брата! Оног, брата који се отео, који нам је, одавно, залупио врата. Јасно видим: његово лице, лепо, и његову косу, бујну (и себе, како стојим, негде, иза њега, како настојим да му се, кроз неку густу гомилу људи, приближим, разменим покоју реч с њим). Ускрсну и туробан осећај који ме је пратио у току тог сна (заправо, ускрсла је специфична емоција која је пратила тај сан унутар сна – добро закован – и без које ни не би било присећања): жеља за братом, и свест да ме, из неког разлога, он одбија. То ме је, у току тог сна (или честице сна залутале у већи и пространији наративни ток), то се кидање, тај немир од жудње сад истовремено и буди и стишава под млазевима ове топле воде. Да, избила је гола чежња. Да, сањао сам чиста, братска осећања. Сад, као да ме је од тога помало стид.

(ПАРЧАД)

Вратила се у току ферија. И њени и моји станују у истом крају. Запазила је да је посматрам док се бавила око цвећа. Узвраћа ми оштрим погледом. Очигледно негодује што сам се уопште дрзнуо да је погледам и вероватно јој смета и сама помисао да сам присутан где и она.

Одлази с пријатељицом, на филм. Низ падину.

Низ падину је цвећњак, наши станови, биоскоп.

Ја не могу да се отргнем од њеног погледа

Она, која прелази преко свега, само на мене очи не полаже

Очи су плавље од плавети

Те су очи, што се тиче нас двоје, мртве да не могу бити мртвије

Нешто у себи рачунам: има од тога тридесет година