PRVO POGLAVLJE

Subota, 22. јul 2017.

Zvrndanje zvona me direktno udara u mali mozak. Taj neko ne odustaje i zato ustajem iz kreveta. Teturam se niz stepenice i kad stignem do vrata, otvorim ih i nakezim se.

„Šta ti je sa telefonom?“, Đole stoji sa sendvičima u rukama.

„Sad si ustala?“, Tina se zakikoće.

„Upadajte!“, rukom pokažem smer i krenem natrag prema sobi.

„Idemo na bazen!“, dobaci drugarica.

„Znači kupaći da nađem“, smrsim za sebe.

Preturam po torbama i kad napipam kupaći, izvučem ga tom silinom da se zanesem unazad i sednem na krevet. Onda se bacim na leđa i širim ruke da se istegnem, ali ispod jastuka napipam nešto. Izvučem kamičak i pogledam u Jadarit. Te sekunde mi sevne san, međutim, nejasno ga se sećam. Uostalom, nemam sad vremena za analize, imam preča posla.

Sređena siđem u prizemlje i sednem za sto. Osmehujem se kafi koju je Tina skuvala, pa pažljivo spustim mobilni podalje od sebe.

„Pitah te malo pre, šta ti je sa telefonom? Nisi dostupna“, Đorđe sa oprezom pogleda u moj mobilni.

„Nije to danas telefon već atomska bomba i ne pipaj ga! Ostaje tu gde jeste. Neću ni da ga uključujem da ne bi eksplodirao“, gledam u prokletinju i ređam sve po spisku onom ko ga je izmislio.

„Kad tad ga moraš uključiti“, kaže on kao pravi i nasmeje se.

„Danas ne moram. Želim da živim“, realno, ne moram ja ništa.

„Večeras?“, Tijana me pogleda.

„Večeras ću ga verovatno uključiti. Do tada će imati opasnost petarde“, mrdam glavom dok procenjujem moguću eksploziju, a oni se zasmeju.

Pošto popijemo kafu i doručkujemo, krećemo na bazen, malo dalje od našeg grada. Idemo u obližnju Banju. Novca imam i što bi pojedini rekli – ima se, može se.

Kompleks privatnih bazena u Vrujcima izgleda sjajno. Još sjajnije postaje kad naša cenjena dupeta zauzmu ležaljke u prvom redu, a najsjajnije je kad uskočimo u toplu banjsku vodu. I da se razumemo, baš je nama dobro zajedno!

Vreme lagano odmiče, a mi smo sve luđi i luđi. U jednom trenutku merkamo veliko bure sa lekovitim blatom. Zašto ne probati kad nam se može? I ostali se mažu. Pa, po ugledu na te ostale, priđemo i mi sivoj masi. Namažemo se od glave do pete.

„Zašto smo namazani?“, pita Đorđe dok čita tablu o dejstvu blata.

„Da nam bude bolje“, Tina odgovori i dodaje slojeve blata na ramena.

„Čoveče, osećam se kao prase“, zakikoćem se i pogledam niz sebe.

„Jebalo te blato da te jebalo!“, Đorđe otrese i zbriše pod tuš.

„Šta ti je?“, priđem mu i gledam kako se mahnito trlja.

„Ma piše, bre, da nakon tretmana blatom nije poželjno pola sata ulaziti u vodu i još nešto oko neželjenog dejstva“, pokaže rukom na tablu.

„Sereš!“, gurnem ga i stanem pod tuš. I kao i uvek, prvo nešto koristimo a onda tek čitamo uputstvo za upotrebu. Tačno, nismo normalni!

„Jebi se, Lolo!“, sikće Đorđe, ali čeka da završim.

„Joj, bre! Sklanjaj se!“, Tijana uleti kao mlazni avion i gurne me.

„Ljubavi, ja sam bio sledeći!“, Đoletovo blato se suši a ostali tuševi nisu slobodni.

„Čekaj samo da se sperem“, slatko će Tina njemu.

„Pa, nećeš se sprati pola godine koliko si se namazala, a ja ću se stvrdnuti i to ceo!“

„A jesi namazao pišu?“, hladno ga pita poludela dabogda.

„Tijana, kretenu jedan! Beži tamo!“, gurne je Đole i stane pod tuš.

Smejem se toliko da se zacenim i moram da čučnem nakratko, ali čim se uspravim i Đole se pomeri, oboje počnemo da spiramo sa Tine ostatak blata. Pa, tonu je budala natovarila po sebi! Bogu hvala, izborimo se mi sa ljigavim blatom i odmah ulazimo u bazen. Nema šanse da dozvolimo sunčanom danu da se sjebe sâm. Mi ćemo ga sjebati!

Pošto potrošimo dan, uz zalazak sunca prošetamo po Banji, gledamo malo u tezge sa šarenišima, a onda kao prava gospoda sednemo u restoran da večeramo pre nego što krenemo natrag.