MILITÄRGRENZE

У зиму године 2012. мој пријатељ Иван Ивић намерио се да оде у Даљ. У Даљу је требало да пронађе библиотеку коју је Јаша завештао Читаоници.

Подухвату су претходиле консултације преко имејлова – треба ли такав неки податак мени уопште. Колики је удео Јакова Игњатовића у тексту који спремам, има ли смисла оптерећивати текст додатним информацијама о библиотеци.

Ја сам тада размишљала о сасвим другим стварима, тако да сам била 1) затечена када ми је стигла његова понуда 2) постиђена што сам занемарила корпус 3) забринута шта стоји иза тог подухвата. Не наилазиш свакога дана на такву понуду, заправо, не знам да ли је ико икада добио такав предлог. Те тако, пристадох. Рекох му да ми Јашина заоставштина не значи много за рад, али да је могуће остварити контакт и комуникацију и имати везе. Та сарадња је сада модерна.

Бавила сам се тада, или је требало да се бавим, српским мемоаристима, али нисам га обавештавала ни о чему што сам писала у вези са тиме. Једино што сам му, неколико година раније, послала библиографију текстова које ћу испитивати.

Иван је заправо већ био одлучио да тог понедељка оде у Даљ. На мени је било само то да узмем или оставим информације које ће ми он проследити.

Нешто због тога што је размотрио корпус текстова, нешто због дуга времена, тек, једне недеље увече одлучи Иван Славкович Ивич, хонорарни запосленик у неколико хрватских публицистичких фирми, састављач документа о српским школама и гимназијама у Хрватској (објављеном који месец пре експедиције, крајем 2011), иначе слободни стрелац и отац честите породице, да вишак новца из кладионице утроши на бензин, што је износило неких стотину куна, те искористи прилику да попуни простор између ћеркиног у школу одласка и из школе повратка, па се упути у Даљ, тридесетак километара од Осијека.

Његова пријатељица, Наталија Сергејевна Јованович са нестрпљењем ишчекиваше повратак, који је приближно одредила за петнаести час и гледала временску прогнозу за тај део славонске Паноније. Ивича је очекивала кувајући супу, тако касну у односу на утврђене бачванске обичаје, и сваки часак скретала поглед са лонца на монитор у дневној соби. Између два погледа по глави се врзмао њен пријатељ, иначе по свом посланству и предлогу, сасвим надреалан човек, сада већ као хусар лаке коњице, коме су из натписа All Star израсле мамузе. Он језди на својој кобили од Осијека до Даља, китњастих утврђења на барокној мапи, док се простор на географској карти Google претвара у тродимензионалну тамнозелену путању, са обавезном светлосивом маглом, местимичних млечнобелих праменова.

У магли језди Ивич. Ивич ће бити божански проводник комуникације. Сви ћемо најзад бити повезани, сусретаћемо се са сузама у угловима очију. Покидани каблови из којих вире жице наших некадашњих контаката од сада па заувек биће зацељени моћном изолир-траком; откинути удови сада ће имати протезе одштампане „три де“ штампачем. Одлазићемо једни код других лако, као жичаром која се непрестано врти укруг. Од једног тако малог подухвата покренуће се лавина љубави, покренуће се огромни пургер-бал преко целог Панонског обода.

И тако он залупи вратима, нежно и уљудно, стави кључеве у предњи џеп, поправи сунчане наочаре – није била магла, напротив, био је светао и хладан зимски дан, покуца на врата месне библиотеке и назва добар дан библиотечкој радници која је радила нешто на компјутеру. Објасни јој због чега је дошао. Тад она подиже погледа са монитора, мало се помери уназад и пребаци израз на мод за учене посетиоце.

„Не будите наивни“, говорио је њен поглед. „Ова књижница нема ништа старијег датума“, рече најљубазније што је могла. „Но ипак да погледамо.“

„Овде су нам Игњатовићева сабрана дела. Сачекаћете само тренутак.“

Прошла је поред Ивича у стражњи део, лако га дотакавши по боку a затим замакла иза високе полице. Ивич помисли да се тамо иза крије какав мистични пролаз. Није чуо ништа више. Док је чекао да се врати из тајне одаје, покушао је да се нечим занима, да скрене мисли са тока који никако није очекивао.

Вратила се после десетак минута који су се Ивичу учинили као сат времена, и одмахујући главом, слежући раменима, рекла да нема ничега. Није сигурна, али мисли да је то Игњатовићево завештање прешло у наручје цркве.

„Једино што вам могу понудити је да се распитам код владике, па ћу вам јавити. Оставите ми број телефона.“

Супа је већ била на столу када је Наталија добила обавештење да има непрочитан имејл. Написа разочараном пријатељу да је добро што се комуникација наставља, и да су та мушко-женска нуђења најбољи део приче. Међутим, из сваког његовог слова избијала је љутња, какву није могао разблажити никакав Наталијин бећарац.

Najstariji podatak o knjižnici u Dalju pronađen je u „Zborniku o Srbima u Hrvatskoj“ (Beograd: SANU, 1999.), u tekstu V. Krestića, gdje se navodi da je u Dalju 1861. godine otvorena čitaonica. Fond čitaonice značajno je obogatio pisac Jakov Ignjatović, koji je u Dalju živio od 1863. do1879. godine te čitaonici darovao veliki broj naslova, uključujući svoju privatnu knjižnicu.

Следовало је још једно чекање. До сутра пре подне, а можда и дуже. Дошли смо сви на пургер-бал, али нигде музике. Пропратна писма Друштву, Матици остављена да таворе на монитору са уводом „Поштовани,“. Мало курсорово срце дрхтури на монитору, трепери ипак надом да ће ово путешествије отићи у смеру сасвим непланираном, до познанстава сасвим неочекиваних.

На срећу, нисмо дуго чекали одговор. Имејл сам добила у уторак, већ око поднева.

Daljska se epizoda rasplela neslavno: Bibliotekarka se raspitala na nadležnom mjestu i objašnjeno joj je kako Jaša zapravo i nije imao neku bogatu i pravu biblioteku nego je, pri odlasku iz Dalja, razdijelio određen (a svakako nevelik!) broj knjiga pismenijim susjedima, pa je podatak o zaviještanju biblioteke, u stvari, izmišljotina.

Ивич прелази преко наслова резултата претраге у даљској библиотеци. Да Винчијев код. Леш у библиотеци. Име руже. Вавилонска библиотека.

Ништа од прашњаве архиве, од папира који се расипају додиром, као сасушено лептирово крило у инсектаријуму. Само одсуство, просто и очигледно одсуство: окречени зидови, шарене универове полице, пријатан мирис нових издања.

Како си замишљао тај иако невелики фонд? Витрина, свакако, жути сиви црни хрбат, свици, свеске. Са специјалним овлашћењем снимаш странице. Како ти жена пакује сендвиче док одлазиш у рудник ексклузивности. Како те ћерка вуче за рукав да кренете већ једном кући зато што је прегледала сав шарениш, а не може да чита на јавном месту.

Dobro, bibliotekarka je u cijelu priču upala slučajno i s najboljim namjerama pa je nisam htio izlagati dodatnim pitanjima, ali zbilja mi nije jasno, ako je doista tako, zašto se onda tim podatkom operira u članku o Jaši na srpskoj wikipediji (Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу.), a čini mi se kako to tvrdi i mađarska verzija – mogu razbrati da se uz rečenicu o Jašinom boravku u Dalju nalazi rečenica u kojoj se spominje biblioteka.

А и шта би, мајке ти, са тим књигама? Тражио шта је Јаков подвлачио, читао маргиналије? Сликао за инстаграм? Учио мађарски?

И шта бих ја са тим твојим истраживањем? Унела у финалну верзију студије и захвалила ти се као професорима и осталим помагачима?

Био један електронски знак, знак за нешто што не постоји.

Фрагменти. Разасуло се.

И Наталија Сергејевна још једном махну лајтнанту Ивичу. Погледом га је пратила све док није сасвим избледео у златастобелој магли.