Rukopisi u dubovoj kori 1 i 2

500 rsd
Odlomak iz knjigeRukopisi u dubovoj kori 1 i 2

ПАШЊАЦИ МОЈИ

Кад сам недавно пролазио кроз Милиће, свратим до пријатеља Боре Чоњића, знамо се дуго, па реко’ да се видимо и попричамо мало. Он је велики шаљивџија, па знам – чућу неку добру причу, без даљњег.

Састанемо се у граду, сједнемо у једну прастару конобу, пијемо чај и причамо. Дотакосмо се разних тема и ликова, па кад Боро први пут направи мало дужу паузу, ја искористих прилику па га упитах да ми исприча једну од прича из свог села. Све сам занимљиве приче одувијек волио, али су ме те приче о селима понајвише надахњивале, па сам њих најчешће тражио да чујем, а често и у детаље записивао.

Напољу почела киша, мало оквасила прозорска стакла, али брзо стаде. Смијени је сунце, те посла зраке кроз ситно подијељена стакла на прозору. Зраци падају са прозора на наш сто, густи и живи као да их је неко нацртао. Сједимо уз звекет чаша, шоља и кашичица, причамо.

Кад упитах Бору за једну од тих прича, он се одмах насмија, а ја се припремим за слушање, а чини ми се још подоста народа кришом би да слуша Борин говор. Он приповиједа, а ја уз хартију и оловку ћутим и слушам. Овако ми је он тај свој доживљај пренио и дочарао:… ,,Нешто шушну и ја се тргох из кратког сна. Погледам око себе – нема ништа, а чујем на дрвету некакво кикотање, и схватим – ђеца. ’Оће да се нашале са мном па и ја одлучим да им учиним. Нагнем се поново леђима на стари дуб, затворим очи, мало забацим главу, прекрстим опружене ноге, мало се промешкољим, па се онда смирим и правим се да ништа не примјећујем. Они се мало примирише, па док трајаху тај мир и тишина, ја искористим прилику па се загледам у своје пашњаке. Једно шездесет, седамдесет метара преда мном ограда од колаца и љескових грана, уплетене. Није пуно висока па и лежећи одатле видим преко ограде како говеда пасу. Она млађа се с времена на вријеме и разиграју и кô у шали пободу, па онда опет погну главе трави. Седамнаест крава имам; пасу, па кад ожедне, крену узбрдо на воду. Има добра вода на врх једног пашњака, па оне кад год ожедне – тамо иду. Пођу узбрдо, ричу, машу реповима, па се неђе двадесетак метара пред воду изгубе из вида; не виде се више од јасенова и превоја…И, спавам ја. Кад не би мало а нешто ми паде на главу, нешто лагано као да ме помилова по коси, па ме скоро превари да заиста заспим, али не дадох се. Знам, ваља ми косити па не смијем заспати, већ само да откуњам мало па да наставим. Паде опет нешто на мене, у крило ми паде, па ја малко отворим једно око и видим гранчица са два-три листа, и један жир. Ништа ја. Не прође десет секунди, колико је довољно за једно дјечје договарање, кад ме погоди једно од ђеце жиром у палац десне ноге. Бос ја, јер сам одувијек бос косио, нарочито послије кише, прија ми тако. Не мичем се ја, а чујем опет некакав договор међу њима, и чујем неко од њих се приближава руком или ногом ка мени, те се ја мало протегнем па се спустим скроз на земљу, окренем се на десни бок, скупим се мало, ставим руке под главу и правим се да сам још слађе заспô. Оно се дијете поврати назад, па се нешто дошаптавају и онда сиђоше сви са дрвета полако, и чујем – троје их. Иза леђа ми. Приђе једно и једном подужом травком што сам је јутрос покосио заголица ме по врату, па по увету, па образу, али ја ништа“. Боро узима гутљај чаја, па наставља уз осмијех који обећава скори смијех. „Бијаху ту још мало, покушаше још једном да ме заинтересују, заголицаше ме по табанима, ал’ ја опет ништа, и одоше. Заобиђоше ме, и видим их ђе трче и чујем ’оће на вир да се купају. Пустим их да одмакну једно педесет метара, па као у сну повичем из свег гласа: ооој Тодореее, манит ли си, па што испразни вир ђе се ђеца купају и краве поје? Мислиш ли ишта то својом тиквооом? Шта кажеш, ааа“? А они сви у смијех што се ја свађам са Тодором у сну. Устанем ја, па као викем за њима: куд ћете вас троје а они сви углас: на вир, а ја опет се правим: нема вам тамо воде, Тодор испустио све, и краве воде иза старе штале. Кад се они закикоташе, па онда трком на вир и чујем их како граје тамо. Насмијах се и ја фино, па се латим косе, зађем у посљедње откосе па чекам да и сунце зађе да идем мало да одморим. Ваља ми сутра раном зором опет косити.

Завршим за тај дан, пођем са косом у руци у сумрак кући, прођем поред дуба па узмем балон воде што из њега пијем, узмем и кошуљу у десну руку са балоном; прођем крај вира, поведем и Јована Миловог, Милицу Иванову и Марка Тодоровог па их све успут испратим кући и дођем својој кући, претпосљедња у том реду. У селу има четрнаест кућа, моја и Светозарева најкрајње. У дворишту се оперем на чесми, оставим косу поред амбара, уђем у кућу, вечерам и легнем да спавам“.

Категорије: , , Izdavač:
Autor: Mladen Marjanović

Knjiga donosi dve zbirke kratkih priča pripovedača Mladena Marjanovića.

Iz recenzije Vitomora Ilića:

Mladen Marjanović o selima govori iz perspektive čoveka koji je svestan njihovog značaja i stanja u kome se ona danas nalaze. Dakle, osećajući težinu bitisanja van tih osnovnih društvenih zajednica i videći okolnosti pod kojima se one urušavaju, autor koristeći se kako činjenicama tako i maštom, mitovima i nemogućim, pokušava da ukaže na ozbiljnost problema sa kojim se suočavamo u ovom veku.

Iz recenzije Zorana Antonijevića:

Priče Mladena Marjanovića ukorenjene su u ljubavi prema selu, sopstvenom poreklu, duhu predaka i duhu vremena koje istrajava. Prozni plodovi zaumnog vilajeta, sročeni veštim pripovedačkim duhom, čitaoce uvode u svet u kojem se prepliću motivi iz života i neprolaznog, fantazmagoričnog i realnog… Ako je priroda nemi svedog događaja i ljudskih sudbina, onda je Marjanović donosilac takvih glasova i prevodilac nemuštog jezika šume, livade, zemlje… Nije slučajno to što su priče koje su se našle među koricama ove knjige okarakterisane kao rukopisi u kori jednog drveta. To nije obično drvo jer je dub ili hrast u direktnoj duhovnoj vezi sa identitetom bića samog naroda kojem autor pripada. Stoga nije slučajno zašto ove priče imaju i prizvuk legendi. Čitalac će se ovde susresti sa slikama jednog sveta u kojem se sudaraju prošlost i sadašnjost, staro i novo, mitološko i egzistencijalno. Bez prirode nema života. Isto važi i za koren koji bilo da je od drveta ili čoveka ako biva odsečen donosi prazninu. Različite su pouke koje ova knjiga nosi i sigurno je da nijedna od tih pouka nije površna jer je uzneta emocijom i umetničkim promišljanjem duše koja budi svet kakav je u današnjem vremenu neophodno probuditi u savremenom čoveku, a to je čovek koji sve češće zaboravlja na svoj koren i na seme iz kog je iznikao.

Autor

Recenzije

Trenutno nema recenzija.

Be the first to review “Rukopisi u dubovoj kori 1 i 2”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *