МАРКЕС УХВАЋЕН У ПРАЗНОВЕРЈЕ СВОЈЕ БАБЕ
(Омаж Габријелу Гарсији Маркесу)
Славни писац враћа се у место у којем су се родили јунаци његове фикције, помешане са прошлошћу, као и са сујеверјем његове бабе. Аракатака, Мексико Сити, Барселона можда? Макондо, прошапта Мелкијадес појављујући му се иза леђа, праћен са још хиљаду људи из хиљаду поколења дошлих из хиљаду векова. Стидљиви дечак који пише поезију стоји пред двориштем, опрљен сунцем и опијен стиховима певуши једну песму од које све почиње и са којом се ништа не завршава. Лице му се мења и стас, као да се трансформише кроз сва животна доба, ту, пред јунацима своје литературе, који ишчекују велике речи повратка, попут објаве или опроштајног писма. Свакодневица узима облик времена а не простора и мимоилази се са митом, дотакавши га само раменом. Маркес стресе прашину са сакоа и пребаци га преко леђа, спуштајући руку на мекану длаку пса и помази га. На руци му оста траг плаве боје. Мерседес, која је знала шта значи чекати, изађе пред њега, сва од светла, одевена више у легенду него у хаљину, изговори речи добродошлице. Маркесова баба се насмеја и назва га именом анђела: „Габријеле, говорила сам ти да ћемо се поново срести“, рече храпавим гласом жене која никада из ових предела није ни одлазила, претворена у живу успомену, надахнута вечним даром приповедања. Унук јој приђе и загрли је. Неруда се накашља и назва га Сервантесом нашег времена, осмехнут као када се креће на ходочашће или се сретне стари пријатељ. Ћилими се подигоше са земље. Џиновске коцке леда почеше да се топе. Маркес се ужеле сладоледа из последњег писма и предаде Нобелову медаљу у руке Аурелијана Буендије. Ухвати се за џеп и извади оних 20 долара, колико је имао када је дошао у Мексико да би се бавио филмом, не слутивши да ће у међувремену променити ток књижевности, научен како се савладавају препреке, ухвативши самог себе како се залеће преко литица историје. Скок у народно предање када се више сања него што се спава, када се телекинезом осваја нових 60 секунди плавог светла. Kao да се није догодило ништа нарочито, објашњење свега овога изостаје а Маркес, са сладоледом од чоколаде и ваниле, разговара са мештанима свог чаробног места, сместивши их поново у вртове своје аутохтоне маште, навикнут на лавиринте у којима се креће само реч, док је све друго подређено њој. Добро, не баш све, љубав и понека ситница остају у домену онога што се не сме довести у питање. Како то да се читалац задовољио једном оваквом (не)конвенцијом и тиме дао легитимитет фикцији, чак и превагу над урбано-руралним ентитетом који назвасмо реалним светом? Како то да је Маркес назван анђелом овде где се референце смењују једна за другом у вишеструким могућностима имагинације, подредивши логику интертекстуалним играма, пристајући на све могуће светове, на све немогуће варијације које прича може развити као што се развила филмска трака у рукама писца који излази из граница жанра да би ушао у океан идеја. Јесен се сурвала на једног патријарха и заклонила оне живе колумбијске боје на фасадама, птицама и воћу. Борхес, Фуентес, Кортасар, Рулфо и неколицина посвећеника-сведока овог необичног повратка у измишљени завичај, попримише особине читалаца. Маркес рече да се треба захвалити његовој баби, уколико ико може примити праву почаст за овакву врсту дара. Борхес поче да пипа по ваздуху да ли он заиста изговара те речи, да ли га је на то натерао страх од богохуљења и самољубља или заиста баби дугује способност да промени свет литературе и утиче на свет оностраног. Маркес обема рукама прислони шаке устима и посла пољубац Маконду и сви остадоше иза њега, као у сенци из које се чује само глас Мелкијадеса, као на почетку ове фантазмагорије. Ухваћени у магију празноверја Маркесове бабе (која га упорно називаше Габријелом) писци постадоше оно што су увек желели да буду, читаоци и књижевни ликови једне приче која се исцрпљује у миту опкољеном свакодневницом. Маркес окрете леђа свом Маконду и оде како је и дошао, кроз реч.
Recenzije
Trenutno nema recenzija.