Zavičajne priče

300 rsd
Odlomak iz knjigeZavičajne priče

Задушнице

Бомбардују сваке ноћи голорук народ, боје се да неко не преживи. Почеше и дању да бомбардују, како би све уништили.

Задушнице летње, крај маја, народ се окупио, пале се свеће. Опрезнији и они који нису отишли да чувају мостове, говоре како треба да се што пре обави ред, па да се народ разилази.

Гробље је на узвишици изнад школе, па авиони у ниском лету надлећу, круже и бесомучно урлају, заглушујући кукњаву мајке која је оплакивала јединца сина. Изгубила га је почетком бомбардовања. Једино она кука, главу к небу не диже, свеједно јој је да ли ће погинути или ће преживети. Кад су јој узели сина, живот је за њу изгубио смисао.

Народ у страху напушта гробље и бежи, али где да побегне, ни сам не зна, једино под земљу да нестане. Преостали људи не могу да говоре, страх им заледио срца и заковао усне. Разгорачене очи упрте к небу, модре усне шапућу: „Господе помози, спаси нас зла“.

Одједном уз хук ниског авиона зачу се детонација с друге стране брда, подиже се црна печурка а неки повикаше: „Гађају репетитор, сигурно је погођен!“

Нико не остаде за совром која беше постављена, сви се, бледи, разбежасмо са гробља. Не пољубисмо ни мајчин крст при одласку.

И наши преци су престрашени у гробовима који су умирали од старости, а многи и од непријатељских пушака. Упокојени су страховали да им на следећим зимским задушницама неће имати ко да упали свећу.

Страх претвори све у гробну тишину. Авиони се умирише на тренутак, одоше заправо у суседне земље (у којима су имали базе и одакле су, пуни смртног терета, уз урлање над нашим главама, сејали смрт) по нове бомбе.

Памти Србија многе ратове, али у тим ратовима јунаци су се борили сабљама и пушкама, а у овом, деведесет девете, као да су сви наплаћивали подвиге наших ратника. Није било одбране, само је могла да нас спаси добра воља нападача да престану са бомбардовањем.

Тог дана гађали су репетитор на Копаонику. Мој отац је на секундари сата пратио колико је времена прошло од детонације до грозне црне печурке на небу.

– Једанаест секунди, ова је брже експлодирала, оној претходној је требало четрнаест секунди – а неки мир на његовом лицу. Јесте да је рођен четрдесет прве у вихору рата, али је по природи био разложан.

Питам га:

– Тата, како се ти не плашиш?

– Чега да се плашим, па ове њине бомбе су много скупе да би их бацали на овај наш брег – одговори тата као да је потпуно сигуран да је рекао истину.

Та очева изјава умањи и мој страх, престадох да сузама заливам тромесечну бебу коју сам дојила, која је с чуђењем гледала како ми се влажи лице. Посматрала сам децу како безбрижно спавају и помислила:

– Ко има право да их овако мале и невине убија и ускраћује им живот?

По прави пут после пет месеци од кад ми се мајка упокојила ракла сам:

– Благо њој, она сад не брине хоће ли се сви вратити живи са стражарских места. Да је жива знам да би јој се срце распукло од бриге. Тешка су и претешка времена кад живи завиде упокојенима.

Категорије: , , Izdavač:
Autor: Svetlana Radosavljević

U izdanju Presinga objavljena je zbirka kratkih priča Svetlana Radosavljević – Zavičajne priče.

Iz recenzije:

…Prozne tvorevine Svetlane Radosavljević pune su svedočenja o životu i trajanju ljudi različitih nacionalnosti i konfesija koje je autorka lično poznavala ili je o raznim dogodovštinama i događajima posredno slušala od svojih najbližih, rođaka, roditelja, suseda, ali i od slučajnih poznanika, kolega sa kojima je provela radni vek ili na neki drugi način koji nije pomenut ovom prilikom. Fabula većine Svetlaninih priča gradi se obično na nekoj narodnoj poslovici, ili se prosto iskoristi kakva izreka ili anegdota oko koje autorka počinje i gradi pripovedački plet…

…

Autor

Recenzije

Trenutno nema recenzija.

Be the first to review “Zavičajne priče”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *