Sipam sebi piće i pronađem na TV-u film „Goli pištolj“. Volim dobru komediju i volim da se izležavam, a možda su u pitanju i moje stare kosti.

Mrzim kad čujem interfon dok ležim. Nezadovoljno ustanem da vidim ko je u ovo doba.

– Stjuarte.

– Gospodine, ovde je gospođa Aleks Lines.

Moja plavuša.

– Pošalji je gore, i Stjuarte?

– Da?

– Nju nema potrebe da najavljuješ, ima slobodan pristup mom stanu.

– U redu.

Ovo nisam očekivao. Pre samo pola sata bila je sa mužem.

…

– Zdravo – pozdravlja me tiho.

– Zdravo.

– Prekidam li nešto? – pita me ljubazno.

– Samo „Goli pištolj“.

– Lesli Nilsen? – ozarila se.

– Da – potvrdim.

Prošla je pored mene i zaputila se ka TV-u.

– Dođavola! Dok stignem kući propustiću veći deo filma.

– Voliš ovo? – iznenadim se.

– Volim sve njegove filmove.

– Onda se smesti – predložim.

– Imaš li nešto za grickanje? – pita, ali ne sklanja pogled sa filma.

– Naravno.

Dok se Aleks smešta ispred televizora, ostavlja torbu i izuva štikle, ne primećuje ništa oko sebe.

– Volim ga – nasmejala se i okrenuo sam se ka TV-u. Scena sa kraljicom. Dobra je.

Pomaknem se i nazovem Stjuarta. Naručio sam grickalice i slatkiše.

– Nešto za piće? – pitam je.

– Aha.

– Šta?

– Aha.

Ma, je l’ mi ona to odgovara mehanički?

– Aleks! – proderem se.

– Molim? – cimnula se.

– Šta želiš da popiješ?

– Vodu – nastavlja da zuri u TV.

Stiže voda.

…

Ovo je smešna situacija. Doneli su nam grickalice, slatkiše, sipao sam nam vodu i dok se sve to dešavalo moja plavuša nije reagovala. Gledala je film i smejala se. Uživala je bez osećaja za ostale stvari oko sebe. Ili je ćaknuta, ili je od onih koji ne reaguju dok gledaju TV i čitaju. A ja? Ja sam gledao čas u TV, čas u nju.

– Reklame, šta imamo za hasanje? – okreće se ozbiljno ka meni.

– Posluži se.

– Lepo.

Otvorila je sve sto je bilo na stolu. Nikad nisam video da se neko toliko raduje hrani.

– Hrane li te kod kuće? – našalim se.

– Tvoje pošalice o hrani i meni me ne dotiču – izgovorila je nadmeno i nasmejao sam se.

– Imaš svu ovu hranu u kući? – šarala je pogledom.

– Ne, malopre su mi dostavili. Nisam znao šta voliš pa sam naručio od svega po malo.

– Volim sve. Ti?

– Očigledno manje volim hranu od tebe.

– Pa… – uvukla je noge ispod zadnjice.

– Dan mi je bio dug.

– Nisi večerala?

– Malo, pasta se ohladila dok sam pričala. Ne volim hladna jela.

– Ni ja.

– Ti i ja… – pogledala me značajno.

– Ne bismo uspeli?

– To me pitaš ili konstatuješ?

– Ne znam…Zašto si neoženjen u tim godinama?

– Nisam upoznao nikog koga sam želeo da zaprosim – priznam.

– Ali imao si veze?

– Naravno.

– Ozbiljne?

– Da, bio sam sa par žena u ozbiljnim vezama.

– Ali ne dovoljno ozbiljnim za brak?

– Ne. Šta je sa tobom?

– Pa…imala sam neozbiljne veze do Krisa, on mi je bio prva ozbiljna veza, venčali smo se i…

– Kad?

– Pre pet godina.

– Nemate dece?

– Ne.

– Zašto?

– Pa…komplikovano je.

– Shvatam.

– Ne tako…ja nisam sigurna da li želim decu – ugrizla se za usnu.

– To nije neuobičajeno – ni ja nisam siguran da ih želim.

– Hvala – nasmejala se.

– Samo mislim da nemam taj instinkt – slegnula je ramenima.

– Ima vremena, mlada si.

– Znam šta ne želim.

– Šta kaže Kris na to?

– Nisam mu rekla.

– Takva tema nije iskrsla u braku?

– Bili smo fokusirani na firmu.

– Zajedno ste je osnovali?

– Da.

– Zašto onda izgleda kao da si ti glavna? – prepoznao sam to.

– Ne, firma je Krisova, ja samo…

– Upravljaš njom. Nije teško zaključiti, ja sam veliki klijent, a ti radiš sa mnom. Oni tipovi na večeri…ti si vodila glavnu reč.

– Dobra sam u svom poslu. Kad smo kod posla imam dobre vesti. Pronašla sam dva naselja i već pregovaram sa ljudima oko preseljenja.

– To jesu dobre vesti.

– Jesu…o filmu.

I tek tako prestali smo da pričamo.