1.
У подстанарској собици господина Стајница, на сточићу смештеном тик крај кревета, већ низ година лежи једна одебела књига у тврдом повезу. Она има, како је ред, и свој заштитни омот, али је тај омот, што од одлагања шољица за кафу и шоља за чај правце на тај приручни подметач, што од прашине а, додајмо, и од деловања самога времена, постао сасвим неразазнатљив: изгубило се име аутора, наслов дела, док је некад прикладна илустрација такође постала део ове нехотичне Роршахове мрље. Подразумева се да је и господин Стајниц заборавио како се та књига обрела у његовој соби: као поклон негдашње пријатељице, дар неког рођака, или ју је лично, у наступу давне знатижеље, купио од каквог уличног продавца, донео и ставио на сточић, а потом заборавио да је икада отвори.
Али се, једнога дана, и то догодило. Стрпљиво, лист по лист, господин Стајниц је превртао благо пожутеле и зачудно празне странице на којима – одавно или одувек – није било ни једног јединог словца.
2.
Запослен у просперитетној намибијској банци, украсу нашег малог града, дежмекасти средовечни нежења господин Стајниц заправо се, пре но што му се посрећило шалтерско радно место, презивао Стајнић. Неумољива ера електронске цивилизације, то јест информатичких технологија, како се обично отмено каже, довела је до ове мале промене у његовом презимену. Већина компјутера, па и онај за којим бди на свом радном месту, програмирана је да нема тај варварски знак, словце ћ, и стога се негдашњи господин Стајниц принудно помирио, па најзад почео и да ужива у новом облику властитог презимена. Чак је почео да се тако и представља, а одштампао је и одговарајућу визиткарту.
3.
Чим је у неким новинама прочитао чланчић о модном тренду што се јавио у Јужној Кореји, самачком венчању, када је реч о женама, односно склапању брака са самим собом, обичају што узима маха међу мушкарцима, господин Стајниц помисли: па, ја сам пионир, неформални изумитељ те новине! И осети се, богами, баш гордо.
4.
Господин Стајниц је од оних што избегавају лифтове. Хропће, срце му опако дамара, али он упорно стреми степеништем навише. У природи је господина Стајница да не воли ни узлет, ни пад, а лифт, под условом да је исправан, управо цима путнике навише или утања наниже, ка адским дубинама. Када је исправан, ако је исправан?! У супротном следи нешто страхотно замисливо: обурвавање, пад, уз цијук металне ужади и штропот помахниталих котурова. И то траје… коју секунду, малу вечност!
И зато нога господина Стајница неће у лифт, у тај, како зна да вели, покретни мртвачки ковчег. Аха, ту ли смо! Стигосмо до самога дна, и без помоћи психоанализе.
5.
На семафору је заиграо зелени човечуљак и господин Стајниц се убрзо, кад га је понела бујица пролазника, обрео на средини улице. И ту га је, видан само његовом оку, сачекао изгубљени новчић. Сијао је као мало сунце и право је чудо да га дотад још нико није приметио. Или, могуће, нико није био вољан да се због те готово безвредне трице сагне, ризикујући да му остали добаце: гле бедника!
Господин Стајниц стога застаде, саже се као да поправља чвор на пертли и онда хитро, хоп!, покупи парицу и стрпа је правце у џеп. Није то био баш некакав ћар, али је он памтио да је за неколико таквих новчића у детињству могао да купи корнет с две кугле сладоледа.
У тај се час крај заблуделог господина Стајница уз жестоку шкрипу кочница заустави аутобуска грдосија. Сит и пресит градских лудака и потенцијалних самоубица возач је сипао псовке и кроз стакло претио стиснутом песницом пешаку коме је наспело да се усред највеће саобраћајне гужве, сељачина, башкари на иштрафтаном прелазу као да шетка по покошеној ливади.
Шта преостаде грешном господину Стајницу? Само да покајнички сагне главу и шмугне на тротоар не би ли га прогутала узгибана маса пролазника.
6.
Ако бисте га припитали да ли је задовољан својим послом, искусни шалтерски службеник господин Стајниц би вам свакако потврдно одговорио. Већ на почетку своје каријере он је прошао уобичајени дрил, пардон, едукацију: са странкама треба бити љубазан, али не и присан. Једна врста деликатне дистанце увек мора да постоји. Потом: стрпљивост је врлина успешног службеника. Сва правила и упутства по потреби ваља поновити и више пута, разговетно и не подижући тон, све док их и најсметенија странка не утуви у главу. Пристојна одећа се подразумева, баш као и уредно одржавање личне хигијене.
У дну душе, мада то не жели да призна, господин Стајниц жали за временом када је службено лице од странака одвајао масиван шалтер са високом стакленом преградом. Смештен иза тог бедема, помишља господин Стајниц, службеник је био неприкосновени владар омаленог краљевства штамбиља и фасцикли, оловака разних боја и кутија са спајалицама. Пред таквим шалтером придошла странка била је упућена да се мало угне, заправо сагне ка просеченом отвору за комуникацију, што је одмах битно одређивало њен статус и условљавало сам наступ. Ова нова мода у којој службено лице и странка седе за истим столом, додуше с различитих његових страна, раширила је лажни демократски дух и произвела извесне баш неугодне последице. Није проблем само тај што грипозне странке дувају господину Стајницу право у лице свој нездрави дах или пак што они с видним говорним манама прскају свуд уоколо честице пљувачке. Најгоре је што има и свадљивих и горопадних, нерасудних и недоступних сваком објашњењу и савету. Суочен с таквим особама господин Стајниц је принуђен да се сам згрчи и скупи на својој столици чекајући да се олуја истутњи. Могао би, наравно, да позове у помоћ и оног рмпалију из обезбеђења, али није рад да то чини јер зна како шефови гледају на такве инциденте: свака незадовољна странка је потенцијално један клијент мање, односно минус у Стајницевом службеном досијеу. Јасан знак његове неумешности и недовољне способности, а шта ако се ти минуси намноже…
Ипак је онај шалтерски бедем био право решење, чежњиво премишља господин Стајниц док испод ока мотри и процењује странку што је управо нахрупила и, не чекајући на понуду, засела с ону страну његове радне површине.
Recenzije
Trenutno nema recenzija.