Iz štampe je izašla zbirka pesama Radoje Savića – Šapat vetra.

Sve što sam prećutao, progovorilo je pesmama. / Sve što sam rekao, izgubilo je oblik. / Zato pišem ne da bih objasnio – / već da bih čuo tišinu kako diše.“

Radoja Savić, profesor kineskog i engleskog jezika iz Branjeva kod Zvornika, u svojoj prvoj zbirci spaja ono što se retko sreće u istim koricama: strategijsku oštrinu Sun Cua, lirsku smirenost Li Baija i ničeovski uspon „na vrh planine gde je vazduh redak, a istina oštra kao čelik“. Kroz tri ciklusa – „Mač i vetar“, „Odjek ljubavi“ i „Kroz pepeo i svetlost“ – njegov stih ide putem od bunta („Svet je hteo da me vidi u ramu. / Ukroćenog.“) preko ljubavi i gubitka do zrelosti u kojoj „čovek prvi put vidi sebe onakvim kakav jeste“.

Poezija sažeta kao aforizam i mirna kao planinsko jutro, sa savetom koji sažima celu knjigu: „Ako želiš da razumeš put, / nemoj da ideš brže – / idi tiše. / Neke istine se čuju samo kada staneš.“

TALOG

Kažu mi: „Lud si“, a ja se samo smejem,
jer kako bih znao kad razum je stao?
U sopstvenoj koži ja se jedva grejem,
odavno sam odgovore vetru dao.

Mislio sam – znam, al’ pitanja su druga,
svet menja sva lica, boje i pravila.
Gde je bila nada, sad je pusta pruga,
i bol što se ko magla u kosti savila.

A čovek je flaša napukla od stida,
zategnut čvrsto da se tajna ne oda.
Uzalud se kriješ iza lažnog zida,
kad skineš taj čep – ne izlazi voda.

Izleti sve ono što godinama ćutiš,
glasovi što kažu da je sve to gluma.
I dok u mraku novu propast slutiš,
shvatiš da si stranac usred svoga uma.

Teško je osećati išta osim rana,
kad bol je jedino što si ikad znao.
U toj praznoj flaši, na kraju dana,
samo je crni talog na dnu ostao.

KORENI TAME

U meni je seme palo,
Iz ćutanja niklo, sporo, malo.
Nisam vikao – nisam smeo,
i eto – tu sam ga posejao.

Zalivao sam ga noćnim mislima,
Hranio ga starim krivicama.
Svaki uzdah – nova grana,
svaka sumnja – nova rana.

Raslo je bez svetla dana,
u tišini, bez doma, bez stana.
Koreni stežu, srce vene,
to drvo pije – sve iz mene.

Jednom je neko prišao, stao,
plod ubrao – i pao.
A ja sam gledao, bez pokreta,
kako cveta – moja tajna prokleta.

Sad znam – ko gnev u sebi krije,
sam sebi u srcu otrov sije.
Jer ćutanje kad predugo traje,
U tebi drvo otrovno nastaje.