Pikabijin život nalik je na, dadaistički, roman. Radio je u skoro svim glavnim savremenim pravcima i pokretima, kao što su postimpresionizam, kubizam, orfizam.
Pikabija je višestruko zanimljiv pesnik. Najpre, on koji je s razlogom tvrdio kako je bio dadaista pre dadaizma, bio je i dadaista i nadrealista a da formalno nikada nije ni bio član ni jednog ni drugog avangardnog pokreta. Čitavog života, izazivajući skandale, ratovao je sa svima. Nije niti želeo, niti mogao, da se u bilo koji pokret uklopi. Bio je pesnička država za sebe pošto mu je apsolutna sloboda bila iznad svega drugog, nešto najvrednije što uopšte postoji, i nije postojala cena koja bi ga navela da se svoje apsolutne umetničke slobode i nezavisnosti odrekne. Stvarao je, jednom reči, svim ostalim piscima, i avangardistima među njima, uz nos. Bio je „kopča“ među dadaistima (Njujork, Cirih, Barselona, Pariz), nadrealista svestan svih mana ovog pokreta, onaj čije se provokativno delo neprekidno „kretalo“ i druge pokretalo.
Po Pikabiji, nema nikakvog „ključa“ za umetnička dela, ona – jednostavno – postoje. Važi to nesumnjivo i za njegovo.

ZAVET

Glava mi se nadima toliko
Da se od toga poludeti može
To Postojanje je
Usred sveta
Iz kojeg Izaći ne mogu.