Sedim na krevetu. Konačno sam obukla trenerku i spremna sam da idem odavde. Noćas nisam mnogo spavala. Uzbuđenje me držalo budnom do kasnih sati i sve sam mislila kako će brže svanuti ako oka ne sklopim. Znam, glupa je ta zamisao, ali dosta sam bila u bolnici.

Otvaranje vrata mi prekida misli. Kako ugledam Viktora da ulazi sa otpusnom listom, tako se nakezim.

„Idemo li?”, zapljeskam dlanovima kao malo dete.

„Neće da te puste još sedam dana”, jadno me pogleda i odmahne glavom.

„Ne laži”, nasmejem se budali. „To što držiš u desnoj ruci je otpusna lista.”

„Jebala te tvoja škola”, frkne. „Taman sam hteo da te zalomim, ali ne da mi se.”

Da je samo sakrio papir, poverovala bih mu kakvu facu je složio. „Medicinska škola je čudo”, namignem mu i malo brže skliznem sa kreveta, pa se namrštim i dodirnem rebra. Konstantno me bole, ali na brži pokret bol me preseca.

„Polako, bre!”, Viktor stane do mene i pogleda me. „Kad se već razumeš u medicinu, onda treba da znaš da tim rebrima treba vremena da zarastu i da još moraš mirovati”, uzima moju torbu i hvata me za ruku. „Bežimo li odavde?”, pita kao da smo upravo opljačkali banku.

„Bežimo, bežimo!”, brže bolje kažem, ali sporo krenem. Ako li napravim brži korak, ima da sikćem od bolova.

Znam da naprslim rebrima treba oko četiri nedelje da srastu. Iako imam lekove za ovu vrstu bola, izbegavam da ih pijem, razorni su za jetru. Pa, mogu me boleti još plafon dve nedelje. Uostalom, sada će iz dana u dan bol da opada dok ne nestane.

Dok Viktor vozi, posmatram kuda idemo. Usput pričamo o preporukama lekara koje sam dobila i da treba ispoštovati dane mirovanja. Kada se parkira ispred zgrade, priča nestaje, a ja polako izlazim i gledam koliko je naselje lepo. Sporo koračamo i kada se nađemo u unutrašnjosti zgrade, oduševim se bež granitom, a još više me oduševi činjenica da su mu stanovi prvi. Tačnije, visoko prizemlje i samo jedan red stepenica imamo. Ne prođe me to oduševljenje, a novo me obuzima kada me Viktor uvede u stan. Ostajem bez teksta… Sve je novo i uređeno do perfekcije. Međutim, talas neprijatnosti me zapljusne kad shvatim da sebi ne bih mogla priuštiti život na ovakvom mestu.

„Stan ti je savršen”, tiho kažem.

„Hvala. Raskomoti se, opusti se i uživaj”, govori dok ulazi u sobu i spušta moju torbu.

Idem za njim i posmatram spavaću sobu. Velika je, lepa i ima čak i svoje kupatilo u sklopu. Viktor me tad povede i pokazuje još jednu istu spavaću sobu, zatim kupatilo za goste, ostavu, a onda se nađemo u dnevnom boravku u čijem nastavku je trpezarija, pa kuhinja oivičena šankom.

„I…? Je l’ ti se dopada novi stan?”, pita dok stoji iza mene.

„Oduševljena sam”, okrenem se i pogledam ga. „Kako da ti se odužim za sve…”, dlanom mlatim, nisam u stanju ni da nabrojim šta je sve učinio za mene.

„Pravi mi društvo, drugarice”, nasmeje se. „Hoćeš li me više ponuditi kafom ili da idem ako nisam dobrodošao?”, hladno će baraba jedna.

„Naravno da ćemo da pijemo kafu, samo te moram zamoliti da odeš do prodavnice”, nasmejem se dok idem prema šporetu.

„Dana je sve kupila i spakovala. Šta ti bude još trebalo, reci i kupićemo”, oslanja se laktom na šank.

„Dana je tvoja mama?”, tiho pitam dok otvaram viseće delove i gledam gde je šta.

„Nije mi mama”, Viktor prasne u smeh. „Ona je moja povremena domaćica, vodi računa o mojim stanovima. Tako da, nemoj slučajno nešto da si radila dok se ne oporaviš, je li jasno?”

„Jasno”, potvrdim da mu udovoljim. Spustim džezvu na ringlu, a onda se okrenem i gledam ga.

„Ovde ti je liflet od Miloševog restorana. Pozoveš broj, naručiš šta ti se jede i za pola sata ti stiže hrana”, podigne list da vidim, pa ga vrati na šank.

Klimam mu glavom da sam razumela. Opet, ko će biti zaludan ceo dan? Znam da ja to neću moći, moram naći sebi neku zanimaciju. Spremanje hrane nije fizički naporan posao, ali to mu ne govorim.