Persis Karim

KAKO PREBROJATI MRTVE

„Vođenje evidencije o broju ubijenih Iračana nije posao Sjedinjenih Američkih Država”, rekao je jedan student, „i uostalom, kako bismo prebrojali mrtve?”

Uzmite njihove udove razbacane po ulicama –
pomnožite ih sa hiljadu i jedan.

Pitajte svakoga u Bagdadu ko je izgubio
brata. Rođaka. Sestru. Dete – da zabeleži
njihova imena na magnetofonu.

Otiđite u svaku školu, stanite
ispred odeljenja, pročitajte imena učenika,
na svaku praznu klupu, bar dvoje mrtvih.

Potražite bilo koju prodavnicu u kojoj se prodaju cigarete –
pitajte ih koliko su boksova prodali ove godine.

Otiđite na autobusku stanicu i kupite deset karata –
ponudite ih bilo kome ko želi da ode.

Posetite pogrebnika. Pitajte ga koliko je
kedrovine i borovine poručio ovog meseca.

Mrtvi nisu mnogo zahtevni. Oni ne govore
o brojevima ili na nepoznatim jezicima, oni nemo leže

i čekaju – da budu prebrojani.

KATASTROFA NA POMOLU

Narodu Irana

Počinje rečima –
fanatici
koji svom narodu oduzimaju
nadu, krše
sva obećanja.

Počinje rat:
vreća puna mržnje,
pretnje prikrivene žegom –
zauzimanje stava, žustra
Rasprava Ljudi
neizbežna katastrofa
na pomolu.

Rat nema obličje.
U početku, zvuči kao zvono
koje otkucava ponoć,
ali se za razliku od duha
ne vraća u bocu.
Ova oluja je beskrajna.

Ne može se zaustaviti:
ova bajalica nije delotvorna.
Poput tornada usisava
život, ne ostavlja ništa
osim pepela, podvojenih ličnosti.

Osećam u kostima.
Približava se poput nekoga čije lice
posmatram, čije oči pomno
pratim, priljubljena uz kompas,
vidim da rat dolazi,

izbija
iz ovih reči.
One su čudovišta
koja ne vide
da ljudi plaču.

One su tvorci
uništenja
koje počinje govorom
a završava se hladnim
pogledom budućnosti.

ATEFEINO POGUBLJENJE

Bila je umorna devojčica zarobljena u mislima žene.
Razmišljala je o cigaretama i seksu tokom lenjih popodneva.
Nije mogla da se suzdrži. Njen bes zbog nepravde
bio joj je na vrhu jezika, u boji usana.
Prvo je spavala sa dečakom iz komšiluka,
potom sa muškarcem koji je bio duplo stariji od nje.
U izveštajima je pisalo da je bila psihički nestabilna.
Kada je izašla pred sudije, zbog „krivičnih dela protiv
čednosti“
njeno stanje pritajenog ludila se pogoršalo.
Suprotstavila se svojim tužiocima, sa 100 udaraca
jezikom je bičevala njihova tela
umotana u belu tkaninu i svetost.

Nekoliko nedelja kasnije visila je sa konopca
pričvršćenog za granu kestena na Neka trgu.
Ispod crnih nabora tkanine koja ju je skrivala,
prolaznici su videli prezir na licu
nekadašnje device. Kako bi se bolje osećali,
mrmljali su sebi u bradu.
Bila je kurva, zavodnica, obmanjivačica muškaraca.

Te noći je njeno telo zakopano u toplu, vlažnu zemlju.
Neko ju je, verovatno muškarci, iskopao,
u strahu da bi njena koža i kosti
istrunuli u zemlji
po kojoj sveti ljudi hodaju.

Neki kažu da je ponovo ustala.
Prepustila se letu
duše, budnom oku
koje nas preklinje da se setimo
tela iz kog smo nastali.

* Atafe Rađabi, 16 godina, pogubljena u Iranu 15. avgusta 2004.

HIBRID

Kada sam shvatila
šta je to što jednu Iranku
čini dobrom
bilo je prekasno.
Amerika me je već iskvarila,
njeni široki kukovi i nepristojno ponašanje
dodatno su me oslabili.
Nisam čak bila ni „Iranka-Amerikanka.“
Nedostajala mi je osećajnost, jezik,
odbojnost prema dlakama
i želja za malim nosom.
Bilo je prekasno… već sam
postala nešto drugo
i nisam poštovala pravila
neophodna
za život
jedne Iranke.
Bilo je dovoljno to što sam imala četiri brata
i majku koja nije bila prefinjena,
naučila sam da psujem i više sam vodila računa
o ocenama od dečaka.
Ponekad, kada se nisam ponašala onako kako je on zahtevao,
otac me je podsećao
da sam previše amerikanizovana…
reči koje su se zarivale u kožu
poput noža,
kidale me
i stvarale jaz
između nas.
Nikada nisam mogla potpuno da shvatim
šta to znači ‘previše američko’.
Da li je mislio na poštuj svoje roditelje,
razgovaraj sa njima o svemu,
nemoj da spavaš sa dečkom
pre braka,
ne budi laka devojka?
Da li je smatrao da bi moja američka polovina
trebalo da poštuje njegova pravila?
Bilo je prekasno.
Kao i svi roditelji doseljenici, želeo je da uspem,
da se obrazujem, da budem pametna i lepa
ali da ne zaboravim
da moram da nađem muža.
„Žene su poput voćki“, rekao bi, „moraju da rađaju
ili će se sasušiti.“
Kada bi tako govorio,
poželela bih da budem
jedna od onih hibridnih
dekorativnih šljiva
čiji cvetovi su dražesni i veličanstveni
ali uvenu
nikada ne dajući plod.

(S engleskog prevela Jelena Mandić)