И МОРЕ СИГУРНО ИМА СНОВЕ

Седели су на обали мора. Дечак и девојчица. Брат и сестра. Сами, слани од воде, осунчани, тамног тена. Загледани у, чинило им се, бескрајно море. Ноге су им биле у води. Таласи их мазили и понекад, мангупски, запљускивали. А када би повремено наишли прави мангупи међу таласима покушали би да их отму и одвуку у дубину. Брат и сестра су се тада само смејали и лако би се одупрели канџама прождрљивих таласа који би се разбеснели што нису успели у свом науму. Деца се нису дала. Нису показивала никакав страх од тих мангупа и остајала су на ивици мора чекајући њихов нови удар и своју нову борбу с водом. Било им је забавно то што су их неуспешно гутали таласи и миловало милион најситнијих каменчића у којима је било разних дрангулија: остаци шкољки, потпуно углачаних и неодољиво разнобојних облутака, понеки део несрећно скончале морске звезде, разне травчице, шарени стаклићи, чак се ту и тамо појављивала понека рибица, толико ситна да се једва примећивала у свом том џумбусу непрестано центрифугираном у ковитлацу таласа. Али ти су таласи били нејаки, неискусни, морски аматери. Деца, можда, као и њих двоје. Њихови вршњаци. Нису могли једни другима ништа. Па су се заједно играли. Нема сумње да су дечак и девојчица једнако били забавни таласима колико и они њима. Бацали су каменчиће назад чим би их запењена вода пљуцнула напоље, што је брату и сестри било баш интересантно. Повремено би устајали и трагали за оним идеално пљоснатим каменчићима како би с њима правили жабице. Такмичили су се чији ће камен више скочити по површини воде пре него што га море прогута. Дечак је увек побеђивао и био је веома поносан због тога.

– Шта мислиш – упитала је она свог брата шампиона жабицарења, тако, изненада, без неког разлога – да ли море има снове?

Дечак се замислио. Питање му је испрва деловало глупаво и потпуно незанимљиво. Типична она, како ли само смишља оваква питања: да ли море сања? То може само њој да падне на памет, помислио је.

– Баш без везе – рече узевши каменчић у руку проверавајући његов изглед и употребљивост за жабице. Како вода може да сања?

– Зашто не би могла? – узвратила је пркосно и скоро љутито. Откуд знаш да вода, у овом случају море, не може да има снове?

– Па, не знам – рече помирљиво. Сада је већ био поколебан њеним тврдоглавим ставом.

– Ко, заиста, може да каже да море не сања? – питао се наглас. То није могуће утврдити, зар не? Море не говори па…

– Али оно прича – вриснула је девојчица. Ено, слушај (показала је прстом према пучини), слушај, чује се, прича нам!

Дечак је чуо само уобичајени звук таласа.

– Не чујем ништа – рече. Чују се само таласи и ови каменчићи које вода котрља…

– Тако прича море! – рече професорка морског језика свом брату као да је изашла на таблу да незналици одржи лекцију. Слушај! Лако се разазнају речи. Ево, питај море да ли сања.

– Ма, питај ти! – одбрусио је сада већ озбиљно изнервиран сестриним трабуњањем.

– Питаћу! Ево, питам.

Брат, наравно, није чуо то сестрино питање нити одговор намрешканог мора.

– И шта ти је одговорило то твоје море?

– Ништа. Сада ћути. Наљутио си га! Увредио га, јер си неваспитан!

– Извини му се у моје име – рече дечак. Тебе ће разумети. И реци му да сам сигуран да сваке ноћи сања најлепше снове!