Јехуда Халеви (1075. или 1086 –1141, Шпанија)

БОЛЕСНИ ЛЕКАР

Ја бих здравља хтео, боже, ти га дај.
Срџбе твоје убод не мучи ме тај.
Лечење је твоје, а твој је и лек:
Добар или зао? – јак, слаб? али тек
Ти га одређујеш, не бирам га ја
И свезнање твоје – циљ нека му да.
Поверења немам више у лек свој,
И сада нек буде – лек једино твој!

Франческо Петрарка (1304–1374, Италија)

СОНЕТ XVI (62)

Оче небески, после залудних дана,
и ноћи што су у празно утрошене,
крај страшне жудње у срцу зажежене,
мислећ о чинима, на јад мој, без мана,

дај сад већ да кренем, у твојој милости,
животу у ком потхвату лепшем теже,
те да враг мој, залуд разапињућ мреже,
остане јалов и штур у својој злости.

Час ће, господе, лету једанаестоме
да сам пао у јарам немилостиви,
суровији од свега што познаје свет.

Смилуј се, Боже, мени недостојноме,
поведи мисли да напусте пут криви;
сети их да си у овај дан разапет.

Јефимија Мрњавчевић (II половина XIV века – после 1405, Србија)

НЕ ОДГУРНИ МЕ, РАБУ ТВОЈУ

Од нечистих усана, од мрскога срца,
од нечистог језика,
од душе нечисте,
прими мољење моје, о Христе мој,
и не одгурни мене рабу твоју.

Јер пре суда твога, Господе,
осуђена сам савешћу својом.

Нема у мени никакве наде
за спасење моје,
ако милосрђе твоје
не победи множину безакоња мојих.

Зато те молим, незлобиви Господе,
не одбаци ово мало приношење,
које приносим светоме храму
пречисте твоје матере
и наде моје,
Богородице хиландарске.

Јер угледах се на веру удовичину,
која ти принесе две лепте, Господе.
Тако и ја принесох ово,
недостојна раба твоја, о Владичице,
Јефимија монахиња, кћи господина ми
ћесара Војихне, који овде почива,
негда деспотица.

Микеланђело Буонароти (1475–1564, Италија)

LXIII

На сваком мјесту видјет бих те хтио!
Ако изгарам од смртне љепоте,
она ће бити од твоје топлоте
згашена, ја у њој као што сам био.

Боже, од тебе тражим помоћ хитну
против слијепе патње која ми је дана,
обновит ме можеш изнутра и извана
и подићи вриједност, полаку и ситну.

Ти даде души да те може чути,
Боже, сред ове ломне, јадне пути,
у којој је сапе са судбином хладном.

Што могу друго, све је покушано,
без тебе ми свако добро мањка јадном,
јер мијењат судбину тек је Богу дано.

Мигел де Сервантес (1547-1616, Шпанија)

ВЕЛИКИ БОЖЕ

Велики Боже, што си подигао,
по цијену крви и живота свога,
Адама с првог пада нестретнога,
и кад он клону, ти си спас нам дао.

Ево зазивам, блажени Пастиру,
тебе, што тражиш овцу изгубљену,
и кад је нађеш од вука гоњену,
на раме своје дижеш је у миру.

Тебе зазивам, патећ муку љуту,
и ти ми мораш у помоћи бити,
јер ја сам овца из твог овчињака,

и све се плашим да ме на мом путу,
ако ме твоја милост не заштити,
не стигне змија паклена, опака.

Лопе де Вега (1562–1635, Шпанија)

ЗАР САМ ЈА ВРИЈЕДАН

Зар сам ја вриједан да се бринеш за ме?
Исусе мој, то што те к мени носи,
те ми код врата, сав у хладној роси,
проводиш ноћи зимске пуне таме?

А срце није могло да се гане,
и не отворих. Какве ли сљепоће,
ако због мене, од мрзле хладноће,
сасушише се твоје чисте ране!

Колико пута анђео ми рече:
о душо, приђи прозору својему,
видјет ћеш, чека, пусти га унутра!

Љепото рајска, и свако сам вече
зборио: „сутра отворит ћу њему“,
да бих то исто рекао и сутра.

Џон Дон (1572–1631, Енглеска)

ХИМНА БОГУ, У МОЈОЈ БОЛЕСТИ

Док полако крећем у пресвети Двор,
где занавек бићу ја музичар Твој,
тамо где светаца прославља Те хор,
харфу усклађујем, настојим на њој
да чиним што јесте већ посао мој.

Боже, верујем да Голгота и Рај,
Крст и Дрво никли из истог су тла;
у мени Адама оба препознај;
знојем првога сав сам обливен ја,
а крв последњега нек души спас да.

Прими ме, док крв ме Његова прекрива,
за Његово трње, дај ми круне крас;
а пошто душама Твоју реч казивах,
нек то буде моје проповеди глас:
„Бог нас руши, да би уздигао нас.“

Пјер Корнеј (1606–1684, Француска)

ЈУТАРЊА МОЛИТВА

Уснама мојим, царе Душа,
ти благослов подари свој,
и цео свет ће тад да слуша
у твоју славу њихов пој.

О силни Боже, узвишени,
ти што си почетак и крај,
не одбиј сад спасење мени,
већ своме слузи помоћ дај.

Џон Милтон (1608-1674, Енглеска)

О МОМ СЛЕПИЛУ

Кад помислим како без вида ја блудим,
пре пола живота, по том тмурном свету
и да чуло које скрива смрт нам клету
некорисно јесте мени, који жудим

да Господу служим, да рачуне средим,
стрепећ, при повратку да ме не прекори;
„Захтева ли Бог да без очију творим?“
питам, а Стрпљење, да ме предупреди:

„Богу не требају – брзо одговара –
дела ни дарови људи. Они који
најлакше подносе његов лаки јарам,

најбоље му служе. Цар је, безброј има
журних посленика земљом и морима,
ал га служи и тај ко чека и стоји.“

Жан Расин (1639–1699, Француска)

ЈАДИКОВКА ХРИШЋАНИНА ЗБОГ СУПРОТНОСТИ

О, мој Боже, окрутног ли боја!
Два човека откривам у себи:
Један љубав гајећ према теби
верном срцу даје ми спокоја.
Други срдит на решења твоја
на твој закон побунио све би.

Један сав дух, и сасвим узвишен,
жели да ме уздигне до Свода,
да ми блага непролазна пода,
свег осталог да останем лишен.
А други ме, под којим уздишем,
на Тлу држи, ту ми је слобода.

Авај! док се бој у мени коље,
где ћу наћи мирна уточишта?
Желим, али не испуњам ништа.
Желим. Али, о силне невоље!
мада жудим ја не чиним боље,
већ зла чиним, мада мрзим иста.

О милости, о крепосна зрако,
дај да будем сагласан са собом:
и кротећи својом снагом добром
тог човека различног опако,
тај роб коме смрт прети и пак’о
дај да будем твојим верним робом.