1.

„Napokon”, srušila sam se u fotelju iza sebe.

„Duguješ mi ogromnu, ali ogromnu uslugu”, obavestila me je Lena, moja mlađa sestra koja je sedela preko puta mene.

“Ako ćemo da merimo, mislim da ti meni duguješ mnogo, ali mnogo više“, dodala sam zatvorenih očiju, a ona se nasmejala.

“Znači ovako se radi“, čula sam Lukin glas. „Mislio sam da nema odmora dok sve ne završimo.“

“Mi smo naš deo završile”, pogledala sam u pravcu spavaće sobe, i dodala: „Bar za danas.“

“Ja sam gladna”, Lena je mazila stomak.

“I ja”, dodao je Luka.

“Nemam snage da ustanem, naruči picu, ti si najmlađi“, pogledala sam molećivo Luku.

„Samo deset minuta je starija od mene”, uperio je prst ka Leni, a ona je slegla ramenima.

„Molim te”, uputila sam mu svoj očaravajući osmeh.

“Evo”, podigao je ruke pomirljivo.

“Hvala ti, ti si najbolji brat na svetu”, izjavila sam ponosno.

“Ja sam vam jedini brat”, doviknuo je, odlazeći.

“Hoćeš li moći sama da središ ovo što je ostalo?”, pitala je Lena kada je Luka izašao.

“Nema puno, završiću sutra kada se vratim sa posla.“

“Ostali bismo, ali mama će zvocati, moramo u školu. Možda bi mogla da je pozoveš i ubediš da ostanemo još koji dan.” Crtala je krugove prstom po stomaku.

“Mislim da neće moći, vraćate se sutra ujutru kući, nema zabušavanja.“

“Ali seko…” Zove me seko samo kada joj nešto treba.

“Ne”, odmahnula sam glavom.

“Šta ne?”, upitao je Luka, koji je upravo ušao u dnevnu sobu.

“Tvoja sestra ne želi da ide u školu”, pogledala sam je prekorno.

“Sada smo zvanično punoletni”, istakla je ponosno Lena.

“Da vidimo, idete još uvek u školu, ne zarađujete, živite sa roditeljima”, zastala sam. “Zaključak je: morate slušati roditelje”.

“Ne možeš da nas okrivljuješ što smo pokušali”, zatreptala je nevino.

Posle večere otišli su na spavanje, a ja sam ostala da pospremim. Obožavam ih. Jesu blizanci, ali nisu identični, jedine sličnosti su im smeđa kosa i taman ten. Mlađi su od mene nešto više od sedam godina. Poslednja dva dana pomažu mi da preselim stvari u novi stan; sutra ujutru se vraćaju kući. Nedostajaće mi. Oduvek smo bili vezani, a ja sam veoma zaštitnički nastrojena prema njima, možda zbog prilične razlike u godinama. Neizmerno sam ponosna na njih, iako stalno upadaju u neke nevolje, a ja moram uvek da ih spasavam, ali tako sam shvatila čime želim da se bavim u životu, decom. Volim da radim sa mališanima jer u njima nema ničeg zlog, neposredni su, iskreni i preslatki. Nažalost, nemaju sva deca bezbrižno detinjstvo. Setila sam se male Mile, iskreno se nadajući da joj mogu pomoći.

“Kasniš”, Tanja me je sustigla na ulazu u školu.

“Ako ja kasnim, kasniš i ti”, nasmešila sam joj se, ne zaustavljajući se.

“Kako je prošlo sređivanje?“

“Ostala je spavaća soba.“

“Baš si brza”, prokomentarisala je začuđeno.

“Lena i Luka su mi pomogli.” Automatski se nasmešim na sam pomen njihovih imena.

“Blago tebi.”

“Šta da ti kažem? Ja sam srećna žena.“

“Šta misliš, da li nas je videla?” Govorila je tiše.

“Ko?”, zbunila sam se.

“Veštica”, prevrnula je očima.

“To što ti pratiš ljude, ne znači da i oni to rade.“

“Kad smo već kod toga, moram da ti ispričam kako je prošao moj tajni zadatak.“

“Može, ali kasnije, sad nemam vremena.”

“Vidiš? I ti se plašiš veštice.”

“Deca te čekaju”, prekinula sam naš razgovor i krenula ka svojoj kancelariji.

Veštica je bila naša direktorka Suzana. Nije ona toliko loša, samo mnogo voli da popuje. Priča se da živi sama, možda joj samo nedostaje pažnja. Tanja je zove veštica zbog izraženog nosa. Tanja inače voli da daje nadimke ljudima. Upoznale smo se kada sam počela da radim; starija je od mene dve godine. U početku sam mislila da je luda jer je pratila svakog dečka sa kojim je bila u vezi, a kasnije sam shvatila da joj je teško da potpuno veruje ikome. Vremenom smo se skontale, čak sam je upoznala i sa Vilijamom, mojim dobrim prijateljem. Zapravo, on mi je najbolji prijatelj, kome su roditelji dali ime po Vilijamu Šekspiru, tačnije njegova majka, što joj nikad nije oprostio. Dan na poslu mi je proleteo.

Na ulazu u moju novu zgradu sedela je grupa dečaka. U protekla dva dana videla sam ih dva puta i uvek u istom sastavu. Prema mojoj proceni, imaju između dvanaest i petnaest godina, svi su lepi kao minijature Backstreet Boys–a, dva plava i tri crna dečaka.

“Izvinite, možemo li nešto da vas pitamo?”, obratio mi se najviši među njima, crnokosi.

“Možete.”

“Da li ste vi manekenka?”

“Manekenka? Zašto pitate?” Tako su slatki.

“Kladili smo se”, priznao je plavi dečak pored njega. Zanimljivo.

“Šta dobija pobednik?“

“Po jednu ludu želju od svakog od nas.“

“Ludu želju?” Za to još nisam čula.

“Na primer, ako ja kažem Petru da poljubi Anu, on mora da je poljubi”, objasnio je drugi plavi dečko gledajući u crnog, koji je pretpostavljam Petar. Ah, to su te luckaste želje.

“Znači tako. Dobro, da čujem ko je šta mislio”, sela sam između njih, a oni su mi napravili prostora.

“Ovako: manekenka, glumica, kozmetičarka, medicinska sestra i studentkinja”, dok je nabrajao, upirao je prstom na svakog pojedinačno.

“Plašim se da niko neće dobiti ludu želju. Ništa od toga nije moj posao.“

“Čime se onda baviš?” Svi su radoznalo gledali u mene.

“Ja sam pedagog.“

“Nema šanse”, rekao je crni i najtiši dečko među njima.

“Zašto to misliš?”

“Mnogo ste lepi”, zacrveneo se.

“Hvala ti. Mogu li sada ja vas nešto da pitam?”

“Da.”

“Kako se zovete?”

“Ja sam Igor, ovo je Nenad, Deni, Marko i Petar”, Igor ih je sve predstavio.

“Drago mi je momci, ja sam Nevena. Da li svi živite u ovoj zgradi?”

“Ne, Nenad, Petar i ja živimo ovde, a Marko i Deni u susednoj.” Čini se da je Igor vođa grupe.

“Da li biste hteli da me posetite?”

“Pozivaš nas u goste?”, Igor se začudio.

“Naravno, dođite večeras, spremiću palačinke, moj specijalitet.“

“Obavezno dolazimo!” Marko je bio oduševljen.

“U tom slučaju”, ustala sam, „očekujem vas, stan broj pet.“