DVANAESTO POGLAVLJE

Nedelja, 27. avgust 2017.

Od svih samo Stefan i ja pijemo kafu sa čalmama oko glava. Laki je malo promukao, dok Aleksandra šišti, ostala je bez glasa. Mama i tata se zadovoljno smeškaju, kao da je nedeljno jutro, koje je za nas počelo u podne, najnormalnija stvar na svetu.

„Boru su konobari našli u kupatilu i dobro je“, saopštim dok čitam poruke.

„Šta je sa Marinom dojkom?“, šišti Aleksandra

Sad ćemo da vidimo… Kuckam poruku…

„Kaže da joj je za dva broja veća od nenagnječene“, pročitam odgovor.

„Šta li je sa Peđom?“, Laki se nasmeje.

„I to ćemo da saznamo“, tapkam po mobilnom… „Živ je!“, kažem nakon dva minuta. „U bolnici je, malo prima infuziju.“

„Auuu“, Stefi se uhvati za čalmu. „Neću omirisati alkohol više.“

„Aha, i ja to kažem svaki put kad se oderem ovako“, frknem, pa se i ja uhvatim za čalmu.

„Baš nam je bilo dobro“, šišti Aleksandra. „Ne pamtim da sam ikada imala ovakvu lumperajku.“

„Veruj mi da zavidim Loli na provodima koje je imala“, dodaje Laki promuklo.

„Ja ne znam kako je uopšte i živa“, Stefan zakuka. „Zamisli stalno ovako!“

„Majmune!“, ošinem ga pogledom. „Ovako bude plafon dva puta godišnje! Nismo mi svakog vikenda ubijali moždane vijuge u alkoholu.“

„Uvežbani ste vala kao da svaki dan pevate i pijete“, odgovori mi kao iz topa.

„Aaaaj, paaa, pukni zorooo…“, zapevah na kratko, a grlo me zaboli.

„NEMOJ!“, kuka brat. „Mama reci joj da ućuti!“

„Zašto, mili? Lola mnogo lepo peva“, mama će sa osmehom dok postavlja sto.

„Zato što ću ovu kafu zameniti viskijem!“, kmeči magarac.

„…Staruuu majkuuuu da vidiiim“, tata nastavi da peva i svi ga pogledamo. Pošto završi, častimo ga iskrenim aplauzom. Ne da peva, nego otkida!

„Tata, pa ti umeš da pevaš?“, oduševljeno pitam.

„Eto na koga si povukla talenat“, Borko se nasmeje.

„Viski!“, Stefan vikne.

„Da, da… Viski“, Lazar klima glavom. „Klin se klinom izbija.“

„Kako, bre, tebe ne boli glava?“, Stefan ga tužno pogleda. „Znam da ne podnosiš alkohol.“

„Poslednjih sat i po vremena sam pio litre obične vode da ne bih nagrabusio“, objasni.

„Stara škola!“, tata Lazara potapše po ramenu. „Na kraju dosta vode i nema glavobolje“, doda.

„Ljiljanaaaa!“, zakukam. „Daj mi bokal vode!“

„Sad je malo kasno, mila“, tata se zasmeje.

I u pravu je… Ni litri vode ne mogu da ublaže glavobolju koja me razbija.

Ceo put do Beograda prespavam, a kao kroz maglu osećam da me Laki vodi do dnevne sobe i položi na garnituru da spavam.

Kad ponovo otvorim oči, veče je. Osećam se prebijeno i mlitavo. Uzdahnem i vidim kako se Laki nadvije nad mene.

„Dušo…“, nežno me poljubi.

„Koliko je sati?“

„Osam“, pomazi me po kosi.

„Grozno se osećam.“

„Hej“, nežno me povuče da sednem, zagrli me i privije na svoje grudi. „Šta ti je, m?“

„Ne znam…“

„Boli li te nešto?“

„Srce…“

„Fizički ili hipotetički?“

„Hipofizčki me boli“, odvalim koliko sam teška.

„Kako li će izgledati naša proslava veridbe?“, tiho se nasmeje.

„M?“, odmaknem se da ga pogledam. „Zar ne planiraš u Beogradu slavlje?“

„Da. Nije Beograd u Africi, pa da društvo ne može da ti dođe, a i da jeste, potrudio bih se da ih dovedem.“

„Pa, da… Afrika…“, klimam glavom.

„Šta, Afrika?“, izbeči se.

„Kada se mi okupimo i jesmo vala kao podivljalo pleme koje civilizacije nije videlo.“

„Meni delujete kao ljudi sa srcem i dušom koji ne skrivaju emocije. Takva ste generacija.“

„Lazare, sve smo mi, samo ljudi normalni nismo kada se okupimo.“

„Šta hoćeš da kažeš?“

„Da dobro razmisliš kakvu proslavu naše veridbe želiš. Civilizovanu ili divljačku? Nemoj posle da ti đavo bude kriv.“

„Elegantnu proslavu dok ne ispratimo sve zvanice osim mojih i tvojih bližih prijatelja, onda neka bude divljačka, kako ti kažeš.“

„Hoćeš da ti se prijatelji šlogiraju?“, zagledam se u njega.

„Misliš da su moji prijatelji bolji od tvojih?“

„Sigurna sam da ih konobari ne skupljaju po toaletima“, setim se Bore Sajle.

„Moje prijatelje vozači nose do auta komirane i umesto kući, voze ih na ispiranje želuca“, zasmeje se.

„Stvarno?“, ostajem bez teksta.

„Da! A za trojicu sam siguran da će ići i na ušivanje, jer čaše razbijaju golim rukama o sto kada je sklapanje brakova u pitanju.“

„Pa… Sačuvaj Bože…“

„Jesi li ti za jednu kafu, treba o poslu da pričamo?“

„Može kafa“, to se nikad ne odbija.

Dok pijemo kafu, pažljivo slušam Lazara. Naglasi mi da sutra dolaze četiri radnice sa kojima moram obaviti razgovor. On ih je odabrao na predlog svoje administrativne službe. Onda nastavlja o saradnji sa Darkom i Julijom.

Nakon što legnemo u krevet, razmišljam u čemu mi je prošao današnji dan? Izvukla mi se nedelja iz života a da toga nisam ni svesna. Mrzim kad se ovo desi, jer mi nekako dođe kao izgubljen dan.