МАКСИМ СРПСКИ ИЗ ДОМА СТАРАЦА

ТО ЈЕ МОЈА КУЋА

Божа К. је становао у Будманијевој. Три улице (једна узбрдна, једна низбрдна и равна Будманијева) чиниле су двоструки лакат којим се ишло, не више од пет минута, од моје куће до његове. И његова и моја кућа припадале су градском рејону. Само, његови прозори гледали су у Вождовац са Авалом са леве стране, а уз то и у сва она насеља наниже чији брдељци зајахују једни друге, стрелимице се заривајући у увек замагљени центар Београда. А најдаље што се са мог прага дало видети беху набели крњаци сеоског гробља сред сланачког брда, са нешто скрајнутом надстрешницом коју је чинила дугачка и жалобна зградурина старачког дома. Друго, Денково брдо, дизало се у стрмину која је одсецала од нас сваки бруј града (у који је водио и Миријевски пут), чак и оближњу Трошарину, електрични млин Милана Р. Николића, као и невелику, сјајну куполу Опсерваторије.

Мог оца могао је свако да види док се пео турском калдрмом до трамваја. Могао је свако да га види и кад се касно по подне враћа са посла, с новинама и лубеницом под мишком. Колико сам само чезнуо да сусретнем оца Боже К. Али га никад нисам видео! Почесто сам шврљао уличицама „лакта“, па залазио чак и у једину асфалтирану, Будманијеву, не бих ли макар за часак угледао тог тајанственог господина за чије сам се и име и посао бојао да питам. Али узалуд! Да сам икако могао себи бар да представим и дочарам његов лик, то би ми, зацело, помогло да штошта још сазнам о Божи К., његовом чудесном сину. О Божи К. (зашто бих га сад звао пуним именом Божа Крсма?) морао сам све да дознам, јер ми је била жеља да једном дође у моју кућу (да прође баш оним „лактом“ којим сам толико пута запослено пролазио, да види где станујем и да му откријем све што имам!).

Већ првог часа, док смо седели збијени у клупи, видео сам да је то немогуће. Ипак, самом провиђењу сам захваљивао што нас је бар истим разредом саставило. Ма шта замишљао, било је довољно само да га погледам, па да на његовом лицу сретнем увек исту решеност да никад не дође код мене. Може да прође дан, може рука нестајања да однесе године, али он неће свратити у моју кућу. Можда би се сажалио кад бих му рекао: „Дођи да видиш како је моја кућа бедна и како сам ја бедан!“ Можда! Али ја сам хтео да му се покаже истина; да му покажем највећу кућу у селу, и да му покажем своја четири стрица, са службама у вароши (као што их имају његов и мој отац) и, уз то, још и пет нових кожних капута које више нико нема!

Кад су се сметови здели до телеграфске жице, целе зиме Божа К. спуштао се скијама низ Куртово брдо, сваког дана. Једва си могао да познаш његово пљоснато, пегаво лице, под капуљачом канађанке. Само би начас забô штапове у снег; остали део стазе пролетао је држећи их под мишком, повијајући се гипко у пасу и правећи кристијаније измећу најгушће распоређених штапова. Уз кристални звиждук ветра и снега проводио је обе сјајне скије, као једну, кроз све капије. Добро, тад не; али док се спуштао багремаром према ћуртовским падинама, могао је да се приближи мојој авлији и да прохуји поред моје куће! Сигурно би ме угледао на прозору како га чекам. Ја га не бих позвао да сврати (то никако не бих смео), нити бих му чак било шта гласно довикнуо, – само би он морао да ме види и некако упамти где је моја кућа.

Моје скије биле су од дуга са бурета; стојећи на њима укрућен, као слеђен, спуштао сам се само у правој линији, остављајући широк и дубок траг. Кад бих налетео на какву џомбу или камен, струцнуо бих или се извртао. Али да сам наишао на јаметину или разграђени бунар, ни за живу главу не бих могао своје дуге да скренем ни за милиметар. У дане када се Божа К. возио на дугим скијама које су шкрипутале, ја се нисам појављивао са својим црним дугама чак ни мећу кочинама у авлији.

Кад би Божа К. сломио ногу на том брду! Док би га његови пратиоци носили поломљеног на скијашким штаповима, ја бих искочио на пут, позвао их (зашто да не?) да сврате у моју собу и положио бих га на мој кревет. Отрчао бих у село по вештака деда-Љубу да мом болеснику намести ногу. Кад би Божа К. поново стао на ноге и кад би се сви разишли, дао бих му да седне крај прозора, пустио бих радио и показао му све ствари из обе собе које имамо моја мајка, мој отац и ја.

Баш тога дана, пред сами крај зиме, када сам поранио у школу да заменим своју клупу са клупом Боже К., и кад сам то, на сву срећу, учинио – чух невероватну вест. Нисам марио што тог дана, ни наредних, Божа К. неће седети у мојој клупи и по њој распоређивати своје, у станиол увијене, свеске и иностране оловке у неколико боја. Да. Божа К. се повредио на скијању! Нога!

Кад се часови, најзад, завршише, неколико дечака и девојчица, најближих учитељици, договорише се да посете најбољег ученика Божу К.

Мокар снег се суљао низ рђасте кровове, лежао још по увалицама и подно засењених ограда од бодљикаве жице, сив и разбацан као суџук. Сунце је просијавало истањене снежне грудве и квасило црне, дрвене плотове; вода је пропила земљу па трава постаде каљава и жмићкава. Бачки одбор, са учитељицом која измицаше два-три корака, журио је са букетом цвећа кући Боже К. Тридесет метара позади, привезан за њих, ја сам их пратио. Себе сам уверавао да је сунчан дан и да је то пут и према мојој кући, али, сећам се – пратио сам их! Могао сам да застанем и да посматрам скретање трамваја код последње станице или да ослушнем рад и штектање вуновлачаре на Булевару, али нисам; сваким корачајем надао сам се да ћу се прикључити онима горе. Било ми је чак довољно да мотрим леђа, ципеле оних који ће га ускоро срести! Ђаци се нису освртали. Могао сам да отворим уста и да викнем: „Хеј, причекајте ме!“ Они би стали и сачекали, ваљда, али би знали да сам их пратио. Није дуто потрајало, а ђачки одбор закрену уличицом у којој је била кућа Боже К.