Слика са улице

Погледајте само ову шарену, непрегледну масу на улици што се повија тамо-амо. Шта мислите из чега је састављена? Кога ту нема: ту су вам државни великодостојници са лаганим ходом; трговци; чиновници; амали са тешким теретима на леђима; беспосличари са лаким штапићима; слуге са издрпаним оделом и лепим корпама на рукама; лепотице са гиздавим оделом и бајним осмејцима; просјаци са тужним лицем, или сузним очима; дебели беспосличари што се брину о „апетиту“ и здрављу, и мршава сиротиња са бригом „шта ће јести“; књижевници; Чивути што шеткају тамо-амо пред својим дућанима, трљају руке и вичу купце…

Све пролази једно поред другог и свако има свога циља и својих мисли. Боже мој, да чудних мисли и осећања!

Послушајте само оно потмуло, неразговетно брујање што постаје од разних речи и гласова још разноврснијих личности што склапају ову масу.

Свака изговорена реч, сваки глас, ма чији био, као да пада у море речи и гласова и одмах престаје бити целина за се, већ само служи да подржава општу вреву и брујање. Понека реч искочи јаче на површину, и тек да је уочиш, а она се већ изгубила у оном општем шуму, што га ветар односи ко зна куда? Неки се смеју и шале; неки се туже и уздишу; неки се здраве и разговарају пријатељски; други се опет свађају. Ту се хвали, куди, оговара, довикује, виче, шапуће, нуди, одбија, мами… „Чега још нема у свету?!“

Има готово већ више од десет минута како један млад човек, од својих двадесет година, стоји на једном истом месту, у крају улице, и оборене главе лупка штапићем по камену. Са лица му се чита туга и нека тешка брига у коју је запао. С времена на време подигао би главу и тужно погледао по гомили света што врви улицом на све стране; уздахнуо би, оборио наново главу и продужио даље, готово механички, лупкати штапом по оном камену.

Сви људи, и уопште све што је очима гледао, изгледаше му досадно, лудо и глупо. Од толиких речи и гласова што допираху до његових ушију, он није чуо ни једног јединог гласа, ни речи што би се на његову тугу и јад односила. Нико неће његов бол да разуме, ни утехе да пружи, или бар да обрати пажње на њега. Сви му људи изгледају као какве фигуре на дроту, створене само зато да га муче и киње, да буду на досади и онда када му треба саучешћа, помоћи и утехе.

– Шта се овај разјапио као бесомучан? – прогунђа љутито гледајући једног пекара који, пролазећи покрај њега, викну својим јаким гласом: „кифле“, и свирну у рог.

„Ах, свете, свете, како сам те мало познавао“, мишљаше у себи. „Сада тек видим у правој боји… Зар нико од оволиких људи не може разумети овако тежак положај, па да ме бар теши, ако ништа друго, а и то би ми било доста?… Гле, колико се дигла врева, чисто да ми уши заглуну па ипак… ала су људи без срца и осећања… Ено, како се они смеју безбрижно и весело!… Како бих ја разумео тугу свакога човека и притекао му у помоћ.“

Из таквих мисли трже га један човек у издрпаном, масном оделу, са тужним лицем и чисто молећим погледом.

У рукама је држао две саксије са цвећем што изнесе да прода да би могао купити јела својој деци.

– Узмите, господине, цвеће, ако је по вољи – рече му тај човек скромним и понизним гласом…

Овај га погледа, па љутито одмахну главом. Тиме је хтео рећи да му не треба цвеће.

– Али врло јефтино ћу дати, господине, узмите, јер ми је врло потребан новац! – продужи онај са саксијама, нижим и тужнијим гласом.

– Не треба ми! Разумеш ли? Шта ми сад вазда причаш? – одврати љутито младић и, окренувши се на другу страну, пође улицом оборене главе, занет својим јадом.

– Узмите, молим вас, јер ми је велика нужда; севап ћете учинити – опет ће продавац, пристајући за њим.

– Та иди бестрага, шта си ме се наврз’о са тим цвећем?… Кад ти кажем: не треба ми, не треба!… Шта ми ту вазда досађујеш?! – одговори му младић опоро, и оде даље.

Онај са саксијама застаде, па уздахнувши помисли у себи: „Баш су данас људи без срца и осећања“, а сузе му заблисташе у очима.

Београд, 1893.