Knjiga Pevanje i mišljenja sadrži najbolje pesme iz velikog pesničkog opusa Vlaste Mladenovića i kritičke prikaze esejista, pisaca, novinara, urednika i mnogih druguh sa kojima je Mladenović tokom duge karijere sarađivao. Između ostalih, tu su prikazi Dušana Stojkovića, Vase Pavkovića, Adama Puslojića, Srbe Ignjatovića, Miljurka Vukadinovića, Ivana Ivanovića i mnogih drugih.

Za ovu najavu odabrali smo izvog iz recenzije Vukašina Stanisavljevića:

„Dete delijovanskih proplanaka, nije pesnik grada još manje sadašnjeg, od sivih fasada i crnih fabričkih dimnjaka. U svojoj viziji plavetnila života on čuje u sebi reči nekog od svojih duhovnih roditelja i sluti dan kad bi se sivi zidovi gradske ubitačne civilizacije mogli porušiti. „Tu ćemo – kaže pesnik – sagraditi grad od trske i visine, sine“. Tada treba pustiti glas i gromoglasan smeh… „neka se kamenje ruši, neka zatrpa sve što smo rekli“. Mladenović veruje u pesnika; pesnik ne može biti slep, ni Homer nije bio slep, svejedno što je bio bez vida. Pesnik će, kao zvezda, pobeći u pesmu, uvući se u nju celim svojim bićem, slušati žamor vekova, ali ne verovati slepo svemu što je proglašavano bilo drvom života bilo znanjem života, nego iz ikustva prošlosti slušati budućnost. U tom mnoštvu iskustva najveće je, misli Mladenović, iskustvo Isusovo, a ono, kao iskustvo i ver je istovremeno i „stablo storuko i zmija pored plota“. Pesnik nikad ne me da zaboravi da je u maršu kroz vreme i istoriju njegova lozinka „Leva! Leva! Leva! svakako i onda kad na to zaborave oni koji su u tom maršu pod tom lozinkom koračali.

Negde pod Deli-Jovanom život je stao, zalutalo se zbog nekog lošeg putokaza, ali čovekovo je da traga i veruje; naravno, i da zasuzi kad oseti teret neživota i samoće. To bi bila poruka poezije Vlaste Mladenovića.“

SIBIRSKI VETAR

Njutn ovde vlada, Prozerpino.

Svaki drugi zakon nije on
i ljigav je. Na sav glas koračam:
leva je noga moja revolucija,
desnu glava čuva.

Otkud vetar duva, Delče,
kad su nam usta zatvorena,
kako se smrzava i boluje
nada naša.

Sve što izmišljaju,
kriva je moja mati.
Ona je morala znati
da sin njen, bez kapi
alkohola, može govoriti
gluposti. (Rekli bi.)

Ko su oni što svedoče,
dok trava plače, oče?
Pobesneli vetrovi, cveće
razjareno ili pogrešna strana
jorgovana.

Hoće li progovoriti Rusija naizust
ili će nas prekriti Deli Jovan,
turoban i spreman. Aman, zaman!

GRAD

Pusti, neka se kamenje kotrlja,
negde će se već zaustaviti.
Tu ćemo sagraditi grad
od trske i visine, sine.

Krhko će telo biti izloženo
vetru i pogrdama, nasilju i veselju.
Ti se nasmej kao da dolaze utve
zlatokrile, podaj im jabuku crvenu,
crvljivu.

Potom, smeh pusti glasan,
neka se kamenje ruši, neka zatrpa
sve što smo rekli.

JA SAM POEZIJA

Ja sam poezija,
ja sam poezija,
u kojoj svet je sažet,
svež sam cvet,
svežanj reči,
sjajan buket
koji diše
al ga niko ne miriše.