Standardi

Živim u senci velikih,
mrtvih ljudi.

Zemlja je puna kostiju
boljih od mene.

Postavili su standarde
koji ućutkuju.

Ipak, igram se rečima,
i pomalo pevam,

u svom
kavezu.

Na dnu vazdušnog mora

Na dnu vazdušnog mora,
psihički se znojimo:
svaki dan je tužna predigra za sledeći.

Na dnu vazdušnog mora,
ostali smo mi, promoteri poraza:
trljamo čela, kašljemo pamuk.

Na dnu vazdušnog mora
prisutna je iscrpljujuća veština osmeha:
grč beskućnik.

Na dnu vazdušnog mora
ne pričamo o teškim stvarima:
mumlamo o sreći.

Na dnu vazdušnog mora
mitološki trpimo, i glasno ćutimo:
usamljenost.

Te noći

Moj bol je veći od tvog, kaže mi prolaznik u hodu.
Seli smo na trotoar, i tugovali zajedno.

Skupljam bačena jutra – kaže on.
Ne znam da li sam gladan, ili sit života – kažem ja.
Ovaj grad me ne poznaje – kaže on.
Od samoće spavam za trojicu – kažem ja.

I tako smo sedeli, i tužno licitirali, a noć je duboko ušla u naše kosti.

Ujutru sam se probudio, i shvatio da ga nema,
a možda nije bilo ni mene,
dok nas je vetar tiho obavijao, te noći.

Oprez

Sećam se svojih dvadesetih,
kad sam bio
pluća punih
zvezda.

Voleo sam te priče,
o nekoj sreći,
ovde.

Sad oprezno koračam,
i širim oči,
očekujući sledeću veliku
nesreću.

Ono što je ostalo od mene

Tad, mlad, prokrvljen, i srčan,
bejah šarmiran pričom
o lepoti čarobnog beskraja.

Oči su mi se caklile od toplih slutnji.

Spremah se da dostojno,
savršeno,
dočekam još veću sreću.

Niko mi tad ne govoraše o noći,
o hladnom mraku koji steže.

Sad, blagom tišinom negujem
ono što je ostalo od mene.

Sećam se,
i nežno milujem svoje ožiljke.

Mirom umivam svoju
raščupanu dušu.