Aleksandra Ranđelović
-
(0)
Gledaj me u oči
810 rsdГледај ме у очи
Пред тобом стојим, одевена, нага,
огрнута сјајем, прекривена тамом,
и сва моја лица, и лепа и ружна
спакована ту су сад, у оку самом.Лице робиње у лицу принцезе,
прегршт осећаја из њих ће се стећи.
У очи ме гледај ма шта да ми желиш
погано ил’ драго својом душом рећи.Гледај ме у очи, у њима ћеш наћи
све оно што земља од неба украде,
пронаћи ћеш светлост у пуноме сјају,
пронаћи ћеш искру истине и наде.Очи су моје портрет мог живота,
емоције бојом дорађују скице,
прошлост светлошћу будућност слика,
гравира боре на срце и лице.Кад дође тренутак да се осмех збаци,
када жеља чиста трагедију срочи,
кад издаја сване између рамена –
ма шта да се деси гледај ме у очи.Срећа
Могу ли рећи да имам среће
ако ми ведро јутро сване,
ако се будим у дому своме
где љубав боји ноћи и дане?Ако се и друге очи буде
у истом дому, у истом рају,
да ли је заслуга моја да живим
у овом сребру, у овом сјају?Да ли је срећа поклон са неба
бачен на земљу Божијом руком,
или је срећа оно што градиш
даном у дан, знојем и муком?Да ли се срећа дели на двоје,
троје, четворо, и више, и даље,
или се срећа сабира и множи
са сваком душом што нам Бог шаље?Ја своју сабирам, ја своју множим,
па опет множим, по више пута,
и у њу плетем сву моју тугу
када сам љута и забринута.Јер десет руку у загрљају
окружи рањену душу моју…
Има ли веће среће на свету
и веће туге у истом споју?Има ли какве снажније страсти
светлијег јутра, ведријег неба,
има ли, опет, тужније туге,
болнијег бола и црњег хлеба?Срећа је све то – црно и бело,
горе и доле, од земље до Бога,
срећа да стрепим, страхујем, бринем,
да очи исплачем кад имам за кога.Туга
Као вео благи најфиније свиле
пред очима лебди неизмерна туга
због оног што беше и што неће бити
жеља је једна, могућност је друга.Свет у оку сненом расплинутих боја
у безброј нијанси од сиве до сиве,
нестаје у трену, у трептају ока.
Све је стало, мртво… Сузе су још живе.Бисерни се потоци сливају кроз прсте,
тело у грчу од бола и страха.
Овај је тренутак, шапат моје душе,
сачињен од мало пепела и праха.Кроз вихор тамни сећања и стида
јутро расплиће плетенице наде.
Свака реч и поглед, и сан одсањани,
сваки трептај срца сад у сузу стаде.Очараност
Родило се биће божанске лепоте,
пред очима нежни невидљиви вео,
на рукама мали свилени смотуљак –
родило се биће, мога тела део.Погледи се срели, сузе су потекле,
тако у том трену почела је бајка,
прича посве нова, туђа, непозната –
родило се биће, родила се мајка.Ту љубав што тада осетих у себи
препознала нисам, то беше откриће.
Тај свети тренутак ником дала не бих –
божанство је стало у то мало биће.Мир
Тренутак самоће за тренутке среће…
Удахни бескрај у своје груди.
Затворених очију гледај у даљину,
побегни од себе, сакриј се од људи.Утишај звуке, појачај снове,
осети срцем лепоту света,
разбистри мисли, старе и нове,
сећања спусти у руке детета.Заволи себе више и јаче
кад јутра суморна и тешка свићу,
радуј се, расти, разуми, опраштај,
поклони вечност вољеном бићу.Заплети небо у увојке своје,
прве зраке сунца у своју палету,
доброту у срце, благост на лице,
мир је највредније што имаш на свету.
