• Gledaj me u oči
    (0)

    Gledaj me u oči

    Гледај ме у очи

    Пред тобом стојим, одевена, нага,
    огрнута сјајем, прекривена тамом,
    и сва моја лица, и лепа и ружна
    спакована ту су сад, у оку самом.

    Лице робиње у лицу принцезе,
    прегршт осећаја из њих ће се стећи.
    У очи ме гледај ма шта да ми желиш
    погано ил’ драго својом душом рећи.

    Гледај ме у очи, у њима ћеш наћи
    све оно што земља од неба украде,
    пронаћи ћеш светлост у пуноме сјају,
    пронаћи ћеш искру истине и наде.

    Очи су моје портрет мог живота,
    емоције бојом дорађују скице,
    прошлост светлошћу будућност слика,
    гравира боре на срце и лице.

    Кад дође тренутак да се осмех збаци,
    када жеља чиста трагедију срочи,
    кад издаја сване између рамена –
    ма шта да се деси гледај ме у очи.

    Срећа

    Могу ли рећи да имам среће
    ако ми ведро јутро сване,
    ако се будим у дому своме
    где љубав боји ноћи и дане?

    Ако се и друге очи буде
    у истом дому, у истом рају,
    да ли је заслуга моја да живим
    у овом сребру, у овом сјају?

    Да ли је срећа поклон са неба
    бачен на земљу Божијом руком,
    или је срећа оно што градиш
    даном у дан, знојем и муком?

    Да ли се срећа дели на двоје,
    троје, четворо, и више, и даље,
    или се срећа сабира и множи
    са сваком душом што нам Бог шаље?

    Ја своју сабирам, ја своју множим,
    па опет множим, по више пута,
    и у њу плетем сву моју тугу
    када сам љута и забринута.

    Јер десет руку у загрљају
    окружи рањену душу моју…
    Има ли веће среће на свету
    и веће туге у истом споју?

    Има ли какве снажније страсти
    светлијег јутра, ведријег неба,
    има ли, опет, тужније туге,
    болнијег бола и црњег хлеба?

    Срећа је све то – црно и бело,
    горе и доле, од земље до Бога,
    срећа да стрепим, страхујем, бринем,
    да очи исплачем кад имам за кога.

    Туга

    Као вео благи најфиније свиле
    пред очима лебди неизмерна туга
    због оног што беше и што неће бити
    жеља је једна, могућност је друга.

    Свет у оку сненом расплинутих боја
    у безброј нијанси од сиве до сиве,
    нестаје у трену, у трептају ока.
    Све је стало, мртво… Сузе су још живе.

    Бисерни се потоци сливају кроз прсте,
    тело у грчу од бола и страха.
    Овај је тренутак, шапат моје душе,
    сачињен од мало пепела и праха.

    Кроз вихор тамни сећања и стида
    јутро расплиће плетенице наде.
    Свака реч и поглед, и сан одсањани,
    сваки трептај срца сад у сузу стаде.

    Очараност

    Родило се биће божанске лепоте,
    пред очима нежни невидљиви вео,
    на рукама мали свилени смотуљак –
    родило се биће, мога тела део.

    Погледи се срели, сузе су потекле,
    тако у том трену почела је бајка,
    прича посве нова, туђа, непозната –
    родило се биће, родила се мајка.

    Ту љубав што тада осетих у себи
    препознала нисам, то беше откриће.
    Тај свети тренутак ником дала не бих –
    божанство је стало у то мало биће.

    Мир

    Тренутак самоће за тренутке среће…
    Удахни бескрај у своје груди.
    Затворених очију гледај у даљину,
    побегни од себе, сакриј се од људи.

    Утишај звуке, појачај снове,
    осети срцем лепоту света,
    разбистри мисли, старе и нове,
    сећања спусти у руке детета.

    Заволи себе више и јаче
    кад јутра суморна и тешка свићу,
    радуј се, расти, разуми, опраштај,
    поклони вечност вољеном бићу.

    Заплети небо у увојке своје,
    прве зраке сунца у своју палету,
    доброту у срце, благост на лице,
    мир је највредније што имаш на свету.

    810 rsd