НИ РУЧНО НИЈЕ ОНО ШТО ЈЕ БИЛО

Шта бисмо без наших руку?
Али шта смо и са њима,
жуљевитим или напомађеним,
на оооруук и уз гуљење жуљева?
На руке није што је било.
Остало је руковање као нада и спас.
Када руке јесу и/или нису једна у другој.
У руковање са неким и руковању нечим.
Тада и у тајној вези.
Преко руковођења.
У руковођењу један без другог не могу.
Руковођа и руковођени.
Ма шта мислили један о другом.
Али зна се ко је од њих важнији.
Ипак, изнад свега је чврста рука.
За руковођење.
Она не мора да има баш десет прстију.
Има начина да се и без њих у пуном броју
лупи шаком о сто.
Довољан је и један прст за нестанак света.
На дугме.
Држи се у ташни.
А она не испушта из руке.
Као што и друга страна веже руку за ташну,
са својим истим дугметом.
У међувремену, док једна или друга страна
не притисне своје дугме,
једним прстом,
дешавају се руковања њихових руковођа.
Тражи ли њихово руковање наш рукољуб?
Јавиће нам.

ВЕЖИ УСТА

Ништа ми не фали, ништа ми не фали.
То је из његових уста говорио неохлађени бол.
Охлађени бол ухватио га је за руку
и повео од врата до врата.
Ништа вам не фали, ништа вам не фали,
проговорили су из белих мантила,
али нису имали против да и сутра дође.
Дошао би и сутра, али када је сутра дошло,
његово јутро повело га је на друго место.
Нико не зна шта тамо има, а не зна се и
зашто је тамо морало да га поведе.
Без отпусне листе.
Не иде то тако, не иде то тако.
Али кажи то гласно, ако смеш,
свеједно што ће ти зањихана звона
прогутати глас.
Можда си и Јован, али ниси праведни Јов.

КАРИЈЕРА

Под утуљеним фењером
решава ребус свог ражаловања са места директора
државних железница.
Као дечак протериван је од брижних са слепих
колосека локалне станице кроз чије се празне
вагоне провлачио.
Који је усуд слепих колосека његовог детињства?
Да га учине верно оданим напуштеном у његовој
непокретности, па ако је њему самом господарење
брзином било што и само његово постојање?
Или да и такав у надолазећем му ветропирењу
улази и излази из себе
као кроз најпрометнија врата железничких станица?
А сада, у вечерњем сату, тек притворени прозор
над фењером пропушта ветар
да му кроз пиштаљку о врату сипљиво продувава
у раздрљене груди, давно одучене од бусања у њих.
Тако му се и отворено затвара, а погубљени кључеви
планираних годишњих редова вожње
болно му се оглашавају са својих непостојећих брава
на привесцима о пасу.
Ступа са непостојеће папучице вагонских врата
да би ноге опрезно положио у смлачену воду,
вођену у лавор скретницом пипка бокала у руци
животне сапутнице му,
предавајући се поспаности у још једној вечери.

САЛОН ЛЕПОТЕ

Даме старије, године не треба да имају,
осим за себе саме.
То пориче седокоса једна
полуустајањем,
седиште нудећи ми.
Задовољство не ускраћујем себи
да кажем јој:
Не, хвала,
које говори мени што она неће чути:
Само када будем млађи од тебе.
Таложим прекор у себи,
за осујећење њеног подмлађивања.
А ни из салона за лепоту
не излази се без замерке огледалу,
нека зна та седокоса и када
улази и излази из аутобуса,
па и у овај с камерама високе резолуције,
за њу посве сувишне.

БИЋЕ СРЕЋЕ

Трну му прсти, излегаће се, слути, црвићи
из слова уситњених што их сада исписује,
довољно благотворних црвића за ферментацију
песме, што се пише за једног читаоца, оног о
коме сваки песник снева.
Биће среће да се ова,
што ће у врењу своме сазрети,
своме таквом
у руке утрапи, када тај посегне, зна се:
за буђавост сира: рокфора, горгонзоле, бријеа;
ма којег другог, лековитог,
и уз гутљаје вина црног, не, шардонеа са
бријеом, мирисне дарове буђи чулима
својим у власт предаје.
Да тада и песма лека себи нађе.