БЕРЗА

Он већ пету годину троши државну пензију а вратили га у први разред основне школе. Иста учионица, а учитељица Катица млађа него што је онда била. Куц, куц, врата се отварају, промолила се само седа глава, мрдају длаке са бркова, а они више пацовски него мишји. Устала уплашена учитељица Катица и каже изволите, изволите, господине инспектору. Тај одмах с врата, није се ни поздравио са учитељицом Катицом, па на њено место за столом, засео, као неки бег. Кажите, децо, добар дан господину инспектору, каже учитељица Катица, и сва деца скачу из скамија, устаје и он, некако се извуче и истегли, и каже са осталима добар дан, господине инспекторе. После госпођа Катица прилази том инспектору, он јој нешто говори, нешто се као договарају, а она после, тап, право пред њега. Он се опет извлачи из скамије, баш је узана, уплашио се, нема шта да крије, а није му ни право што опет мора да се показује, учитељица Катица му онда каже да је инспектор дошао да провери да ли нешто зна, јер је начуо да је највиши у разреду а да још ништа није научио, а можда и неће ништа да га пропита, одвешће га са собом, па ће после да види шта ће да ради са њим. Он пита учитељицу Катицу да ли баш мора одмах да буде одведен, нека га господин инспектор нешто пропита, можда ће и да зна, ако се сети. Нећеш, нећеш, ништа ти нећеш да кажеш, џаба ти је да се брукаш пред свима, ти добро памтиш, каже му учитељица Катица, али одмах заборавиш и ништа ти не вреди што прво запамтиш, важи се шта ти остане у глави, а из ње ти све изветри, остане ти празна, звечи као тиква, каже му, и зато инспектор хоће да те води. И боље ти је тако, јер је инспектор одлучио да те сада не срамоти пред овом децом, каже да си толико израстао и да се свуда прочуло да ништа не знаш, још ћеш и да поквариш ову добру децу. Она сада баш не може да му помогне, каже му учитељица Катица, што је било до ње, све је учинила. Можда ће господин инспектор моћи да му нешто поврати у главу, он најбоље уме да чвркне у слепоочницу, а зна и да лепо повуче за уши. Пристао је, шта ће, него да пође, могу и да му узму пензију ако не послуша. Шта би, стварно, он без пензије на овој скупоћи, зар да га то снађе, а не зна да ли шта и има у џепу, како сада то да провери, никада човек не може да буде сигуран ко је поред њега, свуда џепаре, него да се осврне око себе, где ли је тај инспектор, можда је и он, ко зна. Ма зашто га буде, нашли баш сада да га питају, ови његови, и то шта, ништа друго него зна ли он како се ко од њих зове, траже да им каже, важна ствар, а за инспектора не маре, да се само не покају, не може да се начуди зашто треба да им каже и како се редом зову, поређани ту пред њим, свако од њих, а толико се већ намножили, и свако је свој свет, а он хоће да остане у свом, и то је лично његова ствар, зашто му то не признају, него преко свега хоће да знају и да ли се он сећа свога имена, као да су, кукавни они, заборавили како су му, добро се сећа, 27. септембра 1959. године, исто изјутра, ишли да му изваде крштеницу. Изгубили су, ето, памет, а то кошта, не зна колика је сада такса за крштеницу. Нека банкротирају, нису бољи од других, свет је презадужен, нису ни чули за Волстрит а продају му памет, прво што немају, а његове акције нису пале, на дивиденду се помамила и учитељица Катица, у дилу са оним инспектором.