• (0)

    Majska kiša

    500 rsd

    МАЈ

    Жути се љутић, једна давна нит.
    Ливада сија, тај предео-мир.
    Човеков живот – један речни вир.
    Злато детињства – недосањан мит.

    Тамнозелено. Трепти росин сјај.
    Четири листа – детелина, сан.
    Попино прасе силази низ длан.
    Мирише ружа. Увелико мај!

    А небо расте. Плови као брод.
    Душа се игра – неисказив чар:
    свака јој биљка, свако биће род.

    А сада тражи светлу шифру, кôд,
    да опет позна постојања дар,
    не само бригу и њен тужни ход.

    ЗИМСКА НОЋ

    Месец, у зимској ноћи,
    пределе обасјава…
    Тишина у пуноћи,
    мека и зрачноплава.

    Пределе обасјава,
    у мистичној самоћи,
    мека и зрачноплава
    тајна снега и ноћи.

    У мистичној самоћи
    рађа се друга јава –
    тајна снега и ноћи
    кроз простор исијава.

    Рађа се друга јава,
    попут поларне ноћи,
    кроз простор исијава,
    а време губи моћи…

    Попут поларне ноћи
    душа у песми спава,
    а време губи моћи –
    тишина зрачноплава.

    Душа у песми спава…
    Тишина у пуноћи…
    Пределе обасјава
    месец, у зимској ноћи.

    ЏЕМПЕРИ

    Суше се зимски џемпери на жици,
    по бојама су поређани складно.
    Позни септембар, поподне прохладно,
    ал’ сунце јасно. На плавој равници

    лет повремени (авиона, птице)
    не нарушава дворишну тишину,
    а свиленкасту кружну паучину
    испреда паук, ту изнад узице.

    Суше се зимски џемпери мекани.
    Мирисом лепим цветним преварена
    на вунене рукаве слеће пчела.

    Нестаће брзо и она и дани
    пријатног сунца, крхког као пена…
    Близу је тмурна јесен … зима бела.

    ЛИПЕ

    Храм Светог Саве бели се и блиста.
    А после кише равномерно плава
    светле небеса, испрана и чиста
    као мисао кад у срећи спава…

    Миришу липе. Кроз сав ваздух струји
    та душа цветна, простором се шири…
    И, чини ми се, једна пчела зуји.
    Ветар сећања почиње да пири…

    Миришу липе с питомог Врачара –
    тај ми стих давни нову песму ствара
    у овом трену што се вечним чини…

    А душа ми је и млада и стара
    у сутон јунски који се отвара
    док све трепери у цветној тишини.

    МАЈСКА КИША

    Кад мајска киша почне изненада,
    пљусне у Време давном дечјом чари,
    па оно буде једно вечно сада
    и душа ти се радошћу озари,
    у мисли навру лакоћа и нада
    док се природа у капима зари,
    а мирис липе здружено се дише
    с мирисом свежим топле мајске кише.

    Кад мајска киша у тебе урони,
    нестају бриге, туге, бесмислице,
    јер нежни бескрај тада ти зазвони
    и чујеш само да цвркућу птице.
    Осећаш нешто снажно, од искони
    док вода капље с ружине латице;
    у ту невиност поглед ти се склони
    док прозирне ти капи квасе лице.

    Кад мајска киша изненада груне,
    нежно и страсно кô пољубац први,
    пробуде ти се моћне, светле струне,
    поточић млади заплеше у крви…
    Латице мокре мирисно се круне,
    у барицама одсјај сунца врви,
    а ружа, липа и душа удишу
    ту праисконску, благу, мајску кишу.